dream, play, live

iliti

šta me ove zime (p)okreće

ako želiš da vidiš videćeš da:

ili preciznije: ako umeš da sanjaš.

život (life is life…) jasnije izbija na površinu kroz snove. bez snova između života i nas je teški teret beznađa. mrtvo more. ali, baš mrtvo. kao atomsko sklonište koje je spolja zabetonirano samo što si uspeo da uđeš da se u njemu sakriješ. a tamo nema ničega. a, logično, ubrzo neće biti ni kiseonika.

jedna kreativna agencija iz new yorka zove se „dream the end„. online art oaza kako oni kažu. mesto gde se nudi ostvarenje snova. i onda se snovi završavaju? ne bih volela da budem na mestu/tački/stanju gde se snovi završavaju i više ih nema. slutim da ljudi iz ove agencije nisu od te vrste, već da se samo radi o nazivu koji nekome (meni) može da zazvuči grubo. kao nešto konačno i bezizlazno. da nije tako u njihovim mislima/sajtu ne bi bilo mesto za sanjare poput majakovskog… ni za njegove stihove.

misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

(oblak u pantalonama, majakovski)

o, kako je lepo ono što sanja i stvara iz svojih snova švedski baletski umetnik, koreograf i reditelj alexander ekman. tokom decembra u pariskoj operi mesto snova bio je njegov balet „play„.

joseph campbell

i like creating worlds that have never been seen before.

– alexander ekman

 

http://alexekman.com

a da li si video konceptualne fotografije koje je napravila mlada umetnica lara zankoul iz bejruta? kao u snu da ih pravi.

Фотографија корисника Lara Zankoul Photography

http://www.larazankoul.com

lepo je i pravedno što je nakon prošlogodišnjeg počasnog oskara za agnes vardu (1928-), film „faces places“ koji je prošle godine uradila sa mladim umetnikom koji se predstavlja samo kao jr, nominovan za oskara u kategoriji dugometražnih dokumentarnih filmova. trebalo je da agnes varda uđe u devedesetu godinu, pa da svet, konačno, shvati kolika je njena veličina.

anton ginzburg rođen je u rusiji, a  živi i stvara filmove, skulpture, slike… u new yorku… u hiperboreji. u snu. i na javi.

anton ginzburg, hyperborea, saint petersburg, russia, 2011

antonginzburg.com

http://antonginzburg.com/works_/hyperborea-2011/

(obavezno pogledaj ovo)

a ove knjige bih baš volela da imam:

Резултат слика

Резултат слика

hi, hello.’ at the entrance of the world of mankind, when they show me the shadow of youth and bring an important assignment into my life, amidst the fear of the anxiety of the unknown that causes the never-ending struggle between life and death, i wish to discover my boundless dream tonight. “ -yayoi kusama

i ovu:

Georgia O'Keeffe: a Life

yayoi kusama joj je svojevremeno (1955) iz japana napisala pismo georgiji o’keeffe. a georgia… uzvratila joj je pismom, lepim rečima i podstrekom. tako to rade veliki.

la grande bellezza je bio koncert grupe „laibach„. 13. januara u srpskom narodnom pozorištu, u novom sadu. nekako su mi svi ti ljudi koji jesu do poslednjeg mesta ispunili salu delovali umorno, sivo… zaspalo. na kratko tek probuđeno. a laibach… kako reče moja prijateljica nataša milović: „svaka čast umetnicima i kulturnim pregalnicima kakvi su oni. istrajavaju vekovima.“ onda su oni otišli dalje – u svet. a mi smo se vratili u noć. kada sam izašla na ulicu iz kafića, stanova, kafana i kafanica treštali su narodnjaci… srećna nova godina. 😦

kao prozor u taj svet u koji je otišao „laibach“, „nedeljnik“ nam je darovao besplatno digitalno izdanje „new york times-international report„, sa sve prevedenim tekstovima na srpski. čitam sa radošću. i glađu.

https://www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport

***

post scriptum

pitam se gde su, šta rade, kakvi su im dani, misli i oči… milan kundera… jean-luc godard… bernardo bertolucci… odavno nisam ništa čula o njima…

 

Advertisements

osam dana madrida

#ilovemadrid

Фотографија корисника Intropia

intropia

ovo nije vodič, ni putopis. ovo su moja (o)sećanja vezana za madrid. kraljevski madrid. iz gotovo svakog dela ovog grada jasno je da je to kraljevski grad. real madrid! a utisci… puna ih je glava. ne miruju na montažnom stolu u mojoj glavi. ne mogu da ih složim. još uvek. možda sutra. ili neki drugi dan. ako. puštam ih. kao što španci puštaju male špance da se na miru igraju bez njihovog zvocanja. još uvek mi je u glavi slika sa madridskog aerodroma od pre desetak godina kada smo čekajući let za dalje videli tu veliku špansku porodicu sastavljenu od predstavnika svih generacija. najmlađi član bobi šarmantno je provocirao svojim nestašlucima, a odrasli članovi klana samo bi povremeno rekli: „aj, bobi, bobi…“ za to vreme otac jedne nemačke porodice urlao je na svoje potomstvo…

počeću od pretposlednjeg dana. moj rođendan. desembar je dovukao zubato sunce i zimu i u madrid. tražimo spomenik kolumbu. el monumento a cristóbal colón – kažu oni. prolazimo niz gizdavu calle de serrano. u jednom izlogu ispisana moja reč. kao kada biraju reč godine. ovo je moja reč godine. možda poklon madrida meni za rođendan. intropia! unutrašnja utopija. na izlogu još dve koje je objašnjavaju i koje je tvore: introspection i utopia. puštam u sebi i sad iznova i iznova song koji ima tu jednu jedinu reč. gracias madrid!

i pronašli smo kolumba. ogroman! a iznad njega sunce. on zagledan prema zapadu!

idemo prema nacionalnoj biblioteci. tamo opet jedan pored drugog de vega i servantes. na ulici hvatamo delić strastvenog govora uličnog vodiča iz free walking ture. kaže: da je lope de vega danas živ bio bi pisac scenarija za beskonačne tv serije. a servantes… servantes je umetnost!

ironija sudbine ili neka šala madrida tek u ulici koja nosi naziv servantesova je de vegin spomen muzej, a u ulici koja se zove de vegina naći ćete tolika sećanja na servantesa i njegovu poslednju adresu…

sa sudbinom ili bez, servantesova je večnost.

u madridu treba tražiti i hemingveja. don ernesta. na primer u restoranu „botin„, zvanično najstarijem restoranu na svetu. otvorenom 1725. godine. tamo gde hemingvej u završnoj sceni svog  dela iz 1926, romana „sunce se ponovo rađa“, vodi glavne junake džejka barnsa i lejdi bret ešli da jedu, kao i mi to veče za moj rođendan, na prvom spratu restorana. džejk kaže bret da je to jedan od najboljih restorana na svetu. hemingvej ga pominje i u romanu „smrt popodne“…

mmada, očekivala sam da se madrid daleko vidljivije odužio don ernestu. jer, osim što je bio zaljubljenik u španiju, osim što je bio spreman i da pogine za špansku republiku, osim što je promovisao turizam u ovoj zemlji, osim što je u nekoliko romana i pripovedaka ovekovečio ovu zemlju i ovaj grad, osim… zaslužio je mnogo više zahvalnosti.

http://www.botin.es/en

korida, plaza de toros de las ventas. ako si ovde obavezno obiđi i muzej koride. izvinjavam se onima koji imaju nešto ili štošta protiv koride. ja baš i nemam.

 

botin

madriđani i njihovi gosti stoje strpljivo u redu (i) ispred najstarije chocolaterie „san gines“ i danju i noću. „san gines“ je otvoren još 1894. i radi svih sedam dana u nedelji, 24 sata.

chocolateriasangines.com

madriđani žive napolju. svi su na ulici. i u restoranima. i u redovima za čokoladu, lutriju, muzeje, pozorišta…  u redovima u kojima niko nije nestrpljiv, niti pokušava da ide preko reda… na ulici su i bebe. i njihovi roditelji. i babe i dede. u ovoj zemlji ne postoji kult mladosti. u njoj postoji kult izlazaka. ko li je ostaje u njihovim kućama?

 

u madridu postoji i kult šunke. muzeji šunke. jamon jamon. kako li je drugačije bigas luna i mogao da nazove svoj film. restoran u koji uđete i nije neki ako vam iznad glave i svugde sa strane ne vise šunke.

naravno, madrid je grad važnih muzeja na svetskoj mapi. muzej prado i muzej kraljice sofije neoprostivo je (i glupo) zaobići. pored impresivnih zgrada i impozantnog fundusa i stalnih postavki ovo su mesta u kojima možete da vidite gostujuće izložbe iz celog sveta. izložbe pamćenja vredne. tog dana kada smo obilazili muzej kraljice sofije ivan jani novak je gostovao u njemu i bio voditelj kroz izložbu o nsk. grupa je bila ograničena na 30 posetilaca i odavno je bila popunjena… a samu sebe sam iznenadila u ovom muzeju. pored dela svih onih slikara koje toliko volim ja sam se rasplakala ispred gernike. dok sam u šoku brisala suze primetila sam da nisam jedina. a pikaso mi čak nije među 10 omiljenih slikara… na neki način ovaj muzej i jeste njegovo mesto. znaš da je uslov da slika bude izložena u ovom muzeju taj da nije nastala pre 1881. godine, što je godina njegovog rođenja….

a u muzeju prado osim svog onog silnog blaga sveta, najboljeg od najboljih, možete da vidite i trenutno jednog od najintrigantnijih savremenih umetnika koji dolazi iz kine. cai guo-qiang je svetskoj javnost skrenuo pažnju na sebe specijalnim vizuelnim efektima na ceremonijama otvaranja i zatvaranja olimpijskih igara u pekingu. nakon 15 godina na čelu prada miguel zugaza oprostio se ovom izložbom. kako je cai guo-qiang poznat po radu sa barutom i eksplozijama (njegove slike nastaju, javno pred publikom, od tragova detonacija na platnu) u art krugovima se šale govoreći da zugaza napušta prado bukvalno uz eksploziju.

 

madrid je grad ljudi koji vole život. grad parkova. grad kulture. puna pozorišta, bioskopi, muzeji… grad u kojem se dobro jede. i pije! (sjajna vina i piva!) u kome pre deset ujutro nema gotovo nikoga na ulici, ali u kome posle deset uveče sve vri od ljudi…

a ako želiš  zaista dobrog vodiča za madrid obavezno pre puta (ne kao ja posle) pročitaj putopise miloša crnjanskogu zemlji toreadora i sunca“. moj banaćanin kaže da madrid „odmah od početka, ne liči na evropske prestonice. pre svega vidniji je od njih na danu, a življi je od svih drugih velikih gradova noću. danju mu je nebo boje tirkiza, a vazduh treptav, providan, zračan, sve dok pred veče neobično ne zahladni. (…) u nekoj bezbrižnosti koje drugde nema. cilj nije da se steče, nego da se prijatno poživi. (…) španija je raj za decu. vrištu i deru se, jer ih niko ne bije i jer im je dozvoljeno sve. decu u španiji, niko ne kažnjava, ni kad se popnu čoveku na glavu. (…) u podne, kao uostalom i uveče, pola madrida želi da se prošeta. pojaviti se, proći, biti viđen, provozati se, u toj gradskoj gunguli centra, to je kao neka obaveza primljena ćutke, sa oca na sina. (…) taj spoljni izgled španskog nehata i lenjosti jako vara. španac – i kad je poslovan čovek – voli, pre svega, neku atmosferu sna. nosi u sebi svoju kap arapske krvi, (…) uostalom, čemu uopšte žuriti? – nije li istorija o prošlosti španije dokaz da je na ovom svetu sve kao san? ima li naroda čija se veličina sa tom prošlošću može uporediti i nije li najomiljeniji španski pesnik davno napisao da je život san. (la vida es sueño.)“

omg, toliko toga nisam ni spomenula. (možda) se nastavi…:-) perdóname…

par koji smo videli 27. novembra 2017. u rano popodne ispred san isidro crkve…

ono što je potrebno

živimo vreme kratke pažnje. sve kraće. kao onomad mini suknja mary quant. minimalizam u pažnji. do toga je dovelo ovo i ono. sva ta površnost. i sva ta tzv. pomagala i tehnološka dostignuća koja bi trebalo da nam priušte uštedu vremena… nikada više informacija, toliko puno impresija, utisaka… e, kada sam ja bila mlada (mislim fizički) postojala je grupa kozmetika (od kosmička etika) i imali su stvar: utisaka puna glava / utisci nisu prolazni…  btw, ispostavilo se da se utisci jedva i registruju, a kamoli da nisu prolazni… kratka pažnja ne uočava. kratka pažnja ne stiže da joj išta postane opsesija, ni nenadoknadivo. idemo sa fotografije na fotografiju, prelećemo preko iole dužeg teksta, ni za kratke nemamo strpljenja, a nedostatak strpljenja guši interesovanje… „idemo dalje“ je naš pravac. kuda? ka čemu? ka novom događaju, ka novom proizvodu, ka novoj, najnovijoj senzaciji. kratka pažnja je samoživa. kratka pažnja je pandemija. pre neki dan desili su se razorni zemljotresi u čak četiri zemlje. jedva da smo registrovali. ok, nisu se desili u našoj samodovoljnoj evropi, niti u „najbitnijim“ sjedinjenim državama, ali čak i da su se tamo desili bilo bi „svako čudo za tri… dana, sata, minuta, sekunde…“,  a i u iraku, iranu, japanu i kostarici žive ljudi, životinje i biljke.

pre nekoliko dana, 11.11.2017, agnes varda je u svojoj 89. godini postala prva žena koja je primila počasnog oskara. u kaliforniji u kojoj je snimila 1968. film „black panthers„. i sa 89 godina agnes varda je i dalje angažovana. a da bi bio angažovan potrebno je da fokusiraš svoju pažnju. da se usredsrediš. posvetiš. posvetiš sebe onome za šta si promislio, osetio, odlučio da je vredno boriti se. a ja? a ti? da li ti je uopšte stalo do nečega da bi se borio? da bi založio baš sve… agnes ne želi da snima filmove o ljudima koji poseduje moć. njen izbor su buntovnici koje se bore za svoj sopstveni život. ona je tome posvećena.

u filmu „amerika protiv johna lennona“ vidimo kako je john lennon uložio svoj autoritet, slavu i novac da bi pomogao radikalnim aktivistima, među njima i crnim panterima, u usa, u vreme vijetnamskog rata protiv istog. a nije morao.

žao mi je što sam tek nedavno počela da čitam margaret atwood. ona je svoju pažnju usmerila na položaj potlačenih, na žene, biljke i životinje u današnjem svetu i njihovu ugroženost. ona se plaši za sve nas. ona nas opominje. njena slika sveta je distopijska.

godinu potopa“ otvara himna božijih baštovana

 

vrt

ko čuva ovaj vrt

vrt tako divan i zelen?

 

beše to jednom vrt najlepši

što je ikada viđen.

 

u njemu sva božja stvorenja

plivala, hodala, letela;

 

dok ne dođoše pohlepni pljačkaši,

i pobiše ih redom sve.

 

sve drveće što je cvalo

i rađalo plodove sočne,

 

naslage peska su prekrile,

lišće, grane i korene moćne.

 

sve blistave i bistre vode

muljevite su postale,

 

a pernate ptice vedre

bez glasa su ostale.

 

o, vrtu, o vrtu najdraži,

tugovaću večne sate.

 

dok ne ustanu baštovani

i u život te ne vrate.

 

jan fabre misli da nada, ipak, postoji:

možda se ne vidi na prvi pogled, ali postoji u ovom cunamiju veštačke inteligencije, cunamiju novih medija, čovekova unutarnja žudnja i za emocijom i za katarzom. zato i mislim da su našim društvima i te kako potrebni.

Сродна слика

are you you

osvežili su zebru na raskrsnici koja je u mom vidokruku (dole levo), pa sada i danju i noću mogu jasnije da vidim siluete ljudi koji je prelaze. nekada u mislima ustostručim broj figura na prelazu. to ja na javi sanjam da sam u tokiju… prizor je posebno lep kada padne kiša i hodajuće figure otvore raznobojne kišobrane. bilo bi dobro kada bih iz tog ugla (sa visine, i sa distancom, a opet dovoljno jasno)  mogla da posmatram i sebe. nešto bi mi, možda, bilo jasnije. lakše bih uočila kako hodam, kako držim glavu, gde blistam, a gde grešim u hodu… to bi mi reklo nešto i o tome ko sam ja zapravo…

shantell martin, umetnica sa crnim i belim markerima, ispisuje multiplicirane reči po celom njujorku: „who are you„, „you are you„, „are you you„. na najneverovatnijim i najverovatnijim mestima. i na unutrašnjoj strani vrata svoje spavaće sobe napisala je „who are you“ kako bi to prvo ugledala ujutro kada otvori oči. kako bi sebi  odmah, na početku dana, postavila pitanje kakva je osoba i kakva bi osoba želela da bude. i kako bi se primorala da se zapita da li je ona zaista ona.

Сродна слика

https://shantellmartin.art/

ali, ponekad nije loše biti neko drugi. neko drugi u odnosu na ono što jesi. što si već tvrdoglavo dugo. već dosadno dugo. kada si već sve pokušao (do besvesti da ponavljaš jednu te istu nedeletvornost). kada si se umorio i od samog sebe. kada ti ceo život stane u jedan dan nakon što si živeo hiljadu godina. kada bi želeo da pokušaš. da živiš. ili da budeš neko drugi iz puke radoznalosti. zbog igre. da iznenadiš druge. sebe. i sve te koji su ti.

jednom je moj omiljeni kreator yohji yamamoto pričajući o odevanju rekao: „kada ste nesigurni odeća vam može pomoći da se sakrijite. ili da promenite sebe. ja vam preporučujem da postanete neko drugi.“

mislim da shvataš da ni ja, ni yamamoto ne govorimo o napuštanju autentičnosti…

jesenja sonata

murakami se u svojoj knjizi „o čemu govorim kad govorim o trčanju„, u sedmom poglavlju pisanom na kraju oktobra 2005. u novoj engleskoj, žali na duge i sumorne jesenje kiše zbog kojih je propustio čuveni novoengleski jesenji kolorit. nakon onog nesnosnog i sumanuto vrelog leta sa žudnjom sam očekivala spori ritam jesenida sednem na svoju klupu u centralnom delu futoškog parka i posmatram kako lišće opada. i slušam jesenju sonatu šuštanja. i sve što ide uz to. ali, ništa od toga… jedan dan sam se kupala u jonskom moru, a sledećeg – hop, letu je bio kraj. kao da je neko nadmeno i despotski stavio tačku na jedno i bahato otvorio poglavlje drugog godišnjeg doba. tek da bi pokazao da može. bez ijednog drugog razloga. čisti hir.

onda moraš da sanjaš. nema ti druge.

ja to ovako radim: samo odem. nestanem. teleportujem se. tamo između sunca i mora. a tamo je najusamljenija biblioteka na svetu. tri sata vožnje daleko od pekinga. izmaštao i materijalizovao gong dong.

tako čekam da prođe jesenje sivilo. u mojoj glavi. i na tom kineskom moru. istočnom.

a mogla bih to i na planini olimp. fabrovoj. ona će zauvek ostati jedna od stvari za kojom ću žaliti. trebalo je i fizički da odem. a leta 2006. u muzeju suvremene umjetnosti, u dubrovniku, mislim da je bio neki ranoavgustovski dan, a sigurno znam da je bilo podne kada sam ušla u muzej, bila sam jedan jedini posetilac. izuzevši osoblje muzeja, naravno. izložba je bila „umbraculum za dubrovnik“. unutar nje instalacija „umbraculum (sjenovito mjesto udaljeno od svijeta, za razmišljanje i rad )“. lako sam mogla da utripujem da ju je jan fabre napravio samo za mene. tako bih volela i da sam „planinu olimp“ mogla da gledam svih 24 sata. sasvim sama. oni na pozornici i ja jedna u gledalištu. a zapravo tako je i bilo. tv, oni i ja. hvala tebi rts3!

dušu, izgleda, ipak možemo, s vremena na vreme, da oslobodimo robovanja telu i dok dišemo i krećemo se…

samo zarad preciznosti reći ću: ja volim da budem sam. ili još tačnije: ja ne patim mnogo kad sam sam. bilo da svakog dana sat-dva trčim sam samcat ne progovarajući ni sa kim ni reči ili da četiri-pet sati sedim sam za radnim stolom i pišem u tišini, meni nije ni teško ni dosadno.“ (haruki murakami, o čemu govorim kada govorim o trčanju)

Фотографија корисника Jovanka Kozlovacki Damjanov

a tamo na obali kineskog mora i na vrhu planine olimp naučiću tehniku origamija. sve što mi treba za put staće u origami tašnu koju su kreirali issey miyake i iittala u kolekciji za svakodnevne rituale.

omnia mea mecum porto…

 

photo1

 

septembar, boks, books and co.

evo pala je i kiša. septembar je svoj na svome, a ja, ja već čujem šum mora kroz žaluzine one moje sobice na peleponezu… pa, dok se pakujem nešto bih da izbacim. iz sebe. pre nego što, za koji dan, ubacim u nju, tj. sebe, boje, šumove, mirise…  i jasno mi je skroz da ovo pišem zbog sebe i za sebe. a šta koga i interesuje što ja imam sa sobom? btw, htela sam i da pomenem/preporučim knjigu (tj. knjige) „razgovori u parizu“ branke bogavac. u jednom od tih intervjua milan kundera (negde početkom osamdesetih godina 20. veka) kaže:

„zamislite to društvo grafomanije gde niko nikog ne sluša i gde svi hoće da se ispovedaju. to je apsurdno društvo u kojem svi pričaju, ali niko ne sluša.“ 

i to je  ovo. upravo živimo uvertiru opere „apsurdno društvo“. i svi se apsurdno osećamo, ponašamo, živimo… svi pričamo, niko nikog ne sluša. (kako bi izgledalo da svi slušamo, a niko ne priča? mmada, ako uglavnom besmislice pričamo, a pričamo, onda je i bolje da se ne slušamo…)

a moraš da pronađeš neki smisao. makar privid nekog smisla.

evo čitaj ove intervjue. svašta zanimljivo i mudro možeš da pronađeš u njima.  emil cioran  je ovako objasnio zašto je pisao:

„… jer je  to bolje, taj način rasterećenja, nego da nekom razbijem njušku.“

1983.  branka bogavac intervjuisala je i marguerite duras, a ona joj tada, pre svog ovog ludila sa internetom, rekla:

„ubijaju nas informacijama. čak i o tebi samom, živiš usred informacija. to je strašno.“

e, da se vratim na sebe. (svoje ljubljeno sebe, se…) nije baš jednostavno kada ti treba mir, tišina, zeleno i plavo, a treba ti i beton sa nekim svojim sadržajima koji ti znače. rekoh već da se apsurdno osećam, ponašam…:-) i to ne ponekad.

mada, možda to nije nespojivo. arhitektonska dela koja stvara tadao ando, su to: spolja beton, beton, samo beton, a unutra… prostor, mir, tišina, svetlost, puno svetlosti, cele zgrade sa pogledom, a ne tek tamo jedna soba… i ando je, očito iz istog razloga kao i cioran počeo da stvara. da ne bi razbijao tuđe njuške. tadao ando je u mladosti bio bokser.

 

 

tadao ando pulitzer 1

pulitzer arts foundation, st. louis, missouri

 

 

flower power 2

ovo bi mogao da bude i haiku post. dve-tri reči , (p)okretne slike. i dosta.

e, da nisam brbljiva…

mada i nisam toliko koliko neki ljudi umeju. da brbljaju.

volim bezmalo sve snimke na yitiao youtube kanalu. alfie lin, umetnik cvećem sa tajvana, ovih dana mi okupira pažnju. zapravo, ne znam da li je to najsrećnija kombinacija reči: „okupira pažnju“. okupacija, pa i pažnje, aludira na agresiju, a meni otkriće ovog floriste otvara prostore mira i tišine. prostore za kojima sam ovih dana žudela više od odlaska na neku tihu, sunčano plažu, turističku, a sa minimalnim brojem turista. (moje želje poprilično su oksimoronske, kad bolje razmislim…)

alfie lin je sa tajvana. bavi se cvećem na sasvim poseban način. to su shvatili i ljudi iz diora, hermesa… bio je ted-ov govornik. rođen je 1973. vodi firmu cn flower koja je i škola. (tu bih volela da budem đak. makar bila i ponavljač ne bih odustajala.) i to je otprilike to što znam o njemu. što se tiče faktografije. ostalo što nađoh na kineskim i tajvanskim sajtovima mi ne pomaže baš u pogledu biografskih podataka o ovom čoveku. ali, to svakako nije najvažnija stvar. više govori to sa kakvom smirenošću, blagošću i posvećenošću pristupa cvetovima, mahovini i granama i stvara od njih neku novu lepotu. to se vidi iz njegovog pogleda, držanja i pokreta tela, koji su gotovo ravni držanju baletana… ili posvećenog učenika neke istočnjačke veštine…

http://www.1973lin.com/portfolio/cn-flower-9/

 

花藝大師到你家:凌宗湧的花品味,從玄關、客餐廳、工作空間、私密臥室的65個飯店級提案 作者:凌宗湧 出版社:推守文化 出版日期:2012年05月30日 語言:繁體中文 ISBN:9789866570834 裝訂:平裝

 

https://www.cnflower.com.tw/

i laku noć.