septembar, boks, books and co.

evo pala je i kiša. septembar je svoj na svome, a ja, ja već čujem šum mora kroz žaluzine one moje sobice na peleponezu… pa, dok se pakujem nešto bih da izbacim. iz sebe. pre nego što, za koji dan, ubacim u nju, tj. sebe, boje, šumove, mirise…  i jasno mi je skroz da ovo pišem zbog sebe i za sebe. a šta koga i interesuje što ja imam sa sobom? btw, htela sam i da pomenem/preporučim knjigu (tj. knjige) „razgovori u parizu“ branke bogavac. u jednom od tih intervjua milan kundera (negde početkom osamdesetih godina 20. veka) kaže:

„zamislite to društvo grafomanije gde niko nikog ne sluša i gde svi hoće da se ispovedaju. to je apsurdno društvo u kojem svi pričaju, ali niko ne sluša.“ 

i to je  ovo. upravo živimo uvertiru opere „apsurdno društvo“. i svi se apsurdno osećamo, ponašamo, živimo… svi pričamo, niko nikog ne sluša. (kako bi izgledalo da svi slušamo, a niko ne priča? mmada, ako uglavnom besmislice pričamo, a pričamo, onda je i bolje da se ne slušamo…)

a moraš da pronađeš neki smisao. makar privid nekog smisla.

evo čitaj ove intervjue. svašta zanimljivo i mudro možeš da pronađeš u njima.  emil cioran  je ovako objasnio zašto je pisao:

„… jer je  to bolje, taj način rasterećenja, nego da nekom razbijem njušku.“

1983.  branka bogavac intervjuisala je i marguerite duras, a ona joj tada, pre svog ovog ludila sa internetom, rekla:

„ubijaju nas informacijama. čak i o tebi samom, živiš usred informacija. to je strašno.“

e, da se vratim na sebe. (svoje ljubljeno sebe, se…) nije baš jednostavno kada ti treba mir, tišina, zeleno i plavo, a treba ti i beton sa nekim svojim sadržajima koji ti znače. rekoh već da se apsurdno osećam, ponašam…:-) i to ne ponekad.

mada, možda to nije nespojivo. arhitektonska dela koja stvara tadao ando, su to: spolja beton, beton, samo beton, a unutra… prostor, mir, tišina, svetlost, puno svetlosti, cele zgrade sa pogledom, a ne tek tamo jedna soba… i ando je, očito iz istog razloga kao i cioran počeo da stvara. da ne bi razbijao tuđe njuške. tadao ando je u mladosti bio bokser.

 

 

tadao ando pulitzer 1

pulitzer arts foundation, st. louis, missouri

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Art, books, music, travel

flower power 2

ovo bi mogao da bude i haiku post. dve-tri reči , (p)okretne slike. i dosta.

e, da nisam brbljiva…

mada i nisam toliko koliko neki ljudi umeju. da brbljaju.

volim bezmalo sve snimke na yitiao youtube kanalu. alfie lin, umetnik cvećem sa tajvana, ovih dana mi okupira pažnju. zapravo, ne znam da li je to najsrećnija kombinacija reči: „okupira pažnju“. okupacija, pa i pažnje, aludira na agresiju, a meni otkriće ovog floriste otvara prostore mira i tišine. prostore za kojima sam ovih dana žudela više od odlaska na neku tihu, sunčano plažu, turističku, a sa minimalnim brojem turista. (moje želje poprilično su oksimoronske, kad bolje razmislim…)

alfie lin je sa tajvana. bavi se cvećem na sasvim poseban način. to su shvatili i ljudi iz diora, hermesa… bio je ted-ov govornik. rođen je 1973. vodi firmu cn flower koja je i škola. (tu bih volela da budem đak. makar bila i ponavljač ne bih odustajala.) i to je otprilike to što znam o njemu. što se tiče faktografije. ostalo što nađoh na kineskim i tajvanskim sajtovima mi ne pomaže baš u pogledu biografskih podataka o ovom čoveku. ali, to svakako nije najvažnija stvar. više govori to sa kakvom smirenošću, blagošću i posvećenošću pristupa cvetovima, mahovini i granama i stvara od njih neku novu lepotu. to se vidi iz njegovog pogleda, držanja i pokreta tela, koji su gotovo ravni držanju baletana… ili posvećenog učenika neke istočnjačke veštine…

http://www.1973lin.com/portfolio/cn-flower-9/

 

花藝大師到你家:凌宗湧的花品味,從玄關、客餐廳、工作空間、私密臥室的65個飯店級提案 作者:凌宗湧 出版社:推守文化 出版日期:2012年05月30日 語言:繁體中文 ISBN:9789866570834 裝訂:平裝

 

https://www.cnflower.com.tw/

i laku noć.

Оставите коментар

Објављено под Art

leto, ali ne jared leto

ovo leto, iz mog ugla, skroz je fucnuto, a u isto vreme netaknuto. sedim i gledam ga. hipnotišem ga pogledom. curi, a kao da stoji. nema ni kiseonika. oxygen not included. nema šanse ni kalendar da shvatim. kao da ga prvi put vidim u životu. šta znače uopšte te reči: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak ? ona preostala dva pojma još i razumem. imaju nekog smisla.

a bila sam na moru. davno. još u junu. i nije koristilo. a, sve mislim, nešto bih spoznala, barem te dane u nedelji, ako bih opet otišla. tamo gde sam bila nije bilo lungomara. neke uvale, zalivi, krivudavo, enigmatično… i kako onda da doživim mir zalaska sunca? kako da ga ispratim i pozdravim moj japan? danas sam se rasplakala kada sam shvatila da je lako moguće da ne odem još jednom. a onda ciao leto i dobar dan kiše, sneg, sivi dani i nisko nebo. znam da je budalasto, nezrelo, nezahvalno… toliko je bolesnih ljudi koji ne smeju ni da pomisle na letovanje. koliko siromašnih…

pa, hajde onda da radim ono u čemu sam najbolja. da sanjam!

već godinama u svojoj kancelariji držim uramljeni poster sa početka 20. veka. na njemu crtež  broda „italija“ i početna tačka: đenova.

i gledam svaki dan taj poster. i ništa mi ne pada na pamet. čak ni ne sanjarim. ni o brodu, ni o đenovi. kao da su sa neke druge, veoma daleke planete.

a čitam ovih dana jelenu j. dimitrijević. njene putopise. (preporučujem ih. oh, kako ih preporučujem! ta žena je bila čudo!) na put oko  dobrog dela sveta otisnula se iz đenove baš. a brod? pa, zvao se italija!:-) sad sa zavereničkim osmehom gledam taj poster. i nekako mi je miliji odlazak na posao. i ja ću jednom da se otisnem morem kao jelena j. dimitrijević. i po cenu morske bolesti. sedeću na palubi i namigivaću ka nebu. ona će to videti kako god zna i ume. a ta ume. i zna! pročitala sam prvo njen američki putopis „novi svet“ i volela bih da moja prijateljica nataša m. koja je sad u tom novom svetu može da pročita tu knjigu i da ide na mesta u njujorku na koja je i jelena išla kada se okončao prvi svetski rat. a po bostonu njenim tragovima da ide zadužila bih snežanu j, prijateljicu koja živi tamo. čujete vas dve?

a trenutno čitam „sedam mora i tri okeana„, njena putešestvija po istoku. između američkog i bliskoistočnog putopisa ganula me je njena poema „priviđenje“ koju je posvetila senima svoje prijateljice iz indije, persijskog porekla, lady dorabji tata koja je bila sledbenica zaratustre i koja je mlada preminula. kao i jelena dimitrijević imala je znanja iz mnogih oblasti , putovala je svetom i bila posvećena poboljšanju položaja žena. još jedna slobodna žena. i sa sopstvenom sobom, kako bi virginia woolf rekla… („–žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu…“.  i ako misli da diše, dodala bih ja.)

u poemi „priviđenje“ koju je jelena j. dimitrijević napisala na francuskom, oplakuje preranu smrt svoje prijateljice i priziva njenu dušu ne bi li joj objasnila da li joj se to ona lično pojavila u snu praćena nebeskom svetlošću, a duša pokojnice joj odgovara:

„to ne beša ona mrtva, već njen duh živi

što oblik smrtni poprimi

da te na vaše veličine zemaljske podseti,

da te pita

zašto je oplakuješ,

ona je umrla juče, ti ćeš sutra umreti,

ona je bila gozba pticama, ti ćeš crvima biti…

memento homo, quia pulvis es, 

et in pulverem reverteris.“

 

laibach su 14. jula, za izdavačku kuću mute objavili album „“also sprach zarathustra“… 

 

coppola family je objavila letnji broj magazina „zoetrope: all story“, gost dizajner (i pisac)  je jeff bridges. pogledaj kako on (i) to radi:

row, row, row your boat . . . (you know how it goes) . . . life is but a dream
gently, man, gently
—jeff bridges

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

Фотографија корисника Zoetrope: All-Story

umro je sam shepard.

sam shepard by victoria will for esquire, 2014

i jeanne moreau

laku noć…

 

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography, travel

mi smo sav njen bol

o bože, kakvo leto… kako je priroda ljuta. (ovo zvuči šizofreno, kao kreacionizam u školskoj klupi i đačkoj glavi pored darvinizam. ove dve moje rečenice jedna pored druge…) požari po jadranu, poplave i niske temperature, pa čak i sneg usred jula u grčkoj, zemljotresi u egejskom moru, cunamiji i uragani tamo gde ih ranije nije bilo… u pogledu budućnosti inače nisam pesimista. sklona sam čak detinje da mislim da će se budućnost već pobrinuti za sebe i da će na kraju filma stajati happy end. i to be continued. ali, ovo leto me plaši. i pada mi na pamet film „melanholija„. ali, ne sa poentom da je priroda čovekov neprijatelj nego da je boli sav naš bol. da je gotovo presvisnula. baš onako kako je saramago u „godini smrti rikarda reiša“ opisao:

„ko kaže da je priroda ravnodušna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi. neka neprijatnost, ma koliko prolazna bila, neka glavobolja, čak i podnošljiva, namah poremete putanju zvezda, naruše pravilnost smenjivanja plime i oseke, odgode izlazak meseca, i pre svega, ispreturaju vazdušne struje, oblake. dovoljno je da nedostaje jedan jedini groš i hrpa para sakupljenih za isplatu menice poslednjeg dana i odmah se podignu vetrovi, nebo se provali, cela priroda saoseća sa zlosrećnikom dužnikom. reći će skeptici, oni čije je zanimanje da sumnjaju u sve, čak i bez ikakvih dokaza za i protiv, da je ova tvrdnja nedokaziva, jer jedna lasta, koja slučajno zaluta, ne čini proleće, promašila je godišnje doba, a isti ti skeptici ne primećuju da se drugačije ne bi moglo objasniti ovo neprestano loše vreme koje traje već mesecima…! „

mi smo sav njen bol.

saramago na lanzerotu

naomi klein ima treći pogled na stvari. da priroda stenje pod našom bahatošću, nemarom i surovošću. ona kaže:

svi mi znamo, ili bar osećamo, da je svet okrenut naglavačke: ponašamo se kao da je neiscrpno ono što je zapravo ograničeno – fosilna goriva i atmosferski prostor koji može da apsorbuje njihovo sagorevanje. ponašamo se kao da postoje stroge i nepomične granice onoga čega zapravo ima u izobilju – finansijskih sredstava za stvaranje društva kakvo nam je potrebno. zadatak našeg vremena jeste da se to preokrene: da se ospori ta lažna oskudica. da ne odstupamo od toga da možemo priuštiti izgradnju pristojnog, inkluzivnog društva – a da u isto vreme poštujemo stvarne granice onoga što zemlja može da podnese. klimatske promene nam govore da to moramo da uradimo pre nego što bude kasno.

Naomi Klein, the author is No Logo.

naomi klein, photo: tim bauer

p.s. a može i ovako. u skladu:

ili ovako:

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, politics

o, ciao leto

temperatura oko 40 i preko 40 stepeni ne verujem da je bilo čija šolja čaja. pogotovu ne u gradu i ne ako radiš. ali, ako si zdrav i imaš obezbeđenu koliko-toliko pristojnu egzistenciju veći deo priče zavisi od tebe. od tvoje doze kreativnosti i sposobnosti menadžerisanja sopstvenim životom. ok, i od one neophodne doze sreće…

bila sam na odmoru i vratila se. sve što je lepo traje kratko. ili je to tek mantra/obrazac kojim se samohipnotizujemo…

elem, htedoh reći, u snovima, možeš biti gde god ti duša zaželi. možeš biti every day na prelepim lokacijama i u predobrim okolnostima. čak i da letiš! a kad imaš snove šanse su da imaćeš i akciju. bez snova… tek zatečena realnost.

evo sanjam revoluciju. jer  r e v o l u c i j a nam je neophodna. od revolucije u našim mislima, do revolucije naših postupaka. pretvorili smo se u konzumente koji zagađuju sve što stignu, od prostora do odnosa. i ponavljaju se kao papagaji. spas su kreativnost i energija. nedavno završeni samit onih koji vedre i oblače  ovom planetom, u hamburgu, obeležili su posebni, kreativni, preduzimljivi i hrabri ljudi iz pokreta „1000 gestalten„. u odelima umočenim u glinu, ali i oni sami od glave do pete provučeni kroz blato koje se osušilo i okorelo na njihovoj koži,  kao zombiji, tri nedelje, pred početak samita g20, vukli su se, tumarali ulicama hamburga. baš kao stvarna masu koja ne sme ili nema šta da kaže, ne protivi se ničemu i otupelo ćuti. a onda je 5. jula prvo jedan od njih 1000 skinuo odelo i glinu sa sebe i ponovo postao individua, koja ima svoj glas. individua koja se ne predaje očaju i svojoj sebičnosti, pa se ne bori tek za  ličnu korist, već diže glas za dobrobit svih.

https://1000gestalten.de/

da li ti je jasno: pojedinac može da promeni sve! i ti si pojedinac. individua sa potencijalom da leti, sanja, diše…

nekada i besciljno šetanje po tv kanalima može da te odvede do nečeg zanimljivog i inspirativnog. pre neki dan ukačila sam na hrt-u emisiju o koreancu koji se slučajno zadesio u zagrebu i rešio da ostane  neko vreme. da nešto tu nauči. o sebi. o svetu. iz berlina je vozom krenuo za veneciju, a probudio se u zagrebu. kako je individualista sve u vezi njega na brdovitom balkanu izgleda… drugačije. zove se young sun. vozi rolere, ne oblači se kao svi oko njega, živeo je na raznim mestima, na raznim kontinetima i namerava dalje da se kreće. na pitanje kako mu je u hrvatskoj nahvalio je hrvatsku geografiju i lepotu stanovnika, ali je rekao i nešto što slobodno može da se odnosi i na sve nas ostale sa ovih prostora:

‘mislim da srednji sloj ovdje treba izaći iz kolektivne inercije i obožavanja svega što je normalno i konformistički i što zapravo nameću jedni drugima. kodovi ponašanja i stila su jednobojni, priličan broj njih govori, misli i pije na isti način, imaju ista pitanja, iste odgovore, iste probleme… ovdje kao da hrđam, oštećujem se duhovno. kao da sam u kulturalnoj pustinji, na neki način. i nemam kuda otići, nego plesati sam ispred hnk svakog dana i u sebi se fokusirati na globalnije ciljeve koje imam. to je jedini način da ostanem zdrav u glavi.’

(preuzeto sa tportal.hr)

 

Comes des garçons means "like boys" in French

kao što rekoh gore – u snovima mogu da budem gde god zaželim. ja sada idem tamo. daleko. na daleki istok. tamo kuda me moj omiljeni youTube kanal yitiao  vodi svaki dan. na pritajena, dobro skrivena mesta. večeras evo ovde:

 

laku noć.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, politics, revolution, travel

la grande bellezza

odmor je stigao. more, ja ti stižem!!! i toliko puta postavljeno pitanje zašto dopuštam da mi se život pretvori u čekanje vikenda, čekanje godišnjeg odmora, čekanje putovanja… mislim, zar ne bi ceo život mogao da bude vikend, praznik (pokretni praznik, kako bi hemingway rekao), godišnji odmor od 365 dana? well… intimno znam da je to moguće. i da zavisi što od moje odluke, što od sreće kao neophodnog začina, kao soli npr.

zašto ne donesem tu odluku – i to znam. jer, odgovor je jasan kao sunčan prolećni dan. (da, strah! ja sam od onih plašljivih sa uvek gladnim očima.) a sreća? da li ona sama dolazi, prati nas mimo svega što bismo mogli razumom da objasnimo ili je prizivamo celokupnim svojim stavom? to ne znam…

spremajući se za put značajnu pažnju sam posvetila odabiru literature jer sam od onih koji odmor bez dobre knjige ne mogu ni da zamisle. na listi knjiga koje nosim našla se i „gošća“ koju je napisao japanski književnik takashi hiraide. prevashodno  je pesnik i to se vidi. jutros sam krenula do mog omiljenog parka i ponela tu knjigu da je samo prelistam. elem, pročitala sam je. celu!

mislim da bih mogla život da provedem u japanskom vrtu… neću da prepričavam roman, samo ću reći da je moja šolja čaja. spori ritam, pogled naklonosti za obično nevidljive stvari, melanholični/ljubavni pogled na život. na život koji prolazi. na životinje, biljke i ljude. koji su tu i koji odlaze. kao i kuće. i vrtovi.

na 21. str. srpskog prevoda (hvala izdavaču booka za sve dobre knjige) stoji:

nikolo makijaveli koji se bavio pitanjem sudbine, smatrao je da većom polovinom čovekovog života upravlja sudbina (fortuna), dok njoj suprotstavljena vrlina (virtu) vlada preostalom, manjom polovinom. on je sudbinu izgleda zamišljao kao hirovitu i lakoumnu boginju, kao reku koja bi bilo kad mogla da se izlije. (…) kad je makijaveli sudbinu poredio s rekom, kažu da je pod time podrazumevao reku arno, koja je firenci često nanosila poplave.“

a nakon godina i godina pauze slušamo novi album gorillaz. 20. juna ne propusti njihov live stream koncert  u 360 stepeni, meeting points:  fb i youtube. ceo album „humanz“ ćemo čuti. album dar, album opomena čovečanstvu, nama glupim zemljanima. ti znaš, ono što i damon albarn zna: ne živimo u najboljem od svih svetova… sebe smo razOčarali. a toliko puta smo umetnošću bar,  te iste  sebe očarali. znači, možemo, samo ako hoćemo… i uz malo sreće, one o kojoj je govorio niccolo machiavelli

Gorillaz - Humanz

pre neki dan sam na vice sportu gledala dokumentarac o košarkašu new york knicksa. carmelo anthony je njegovo ime. čuveni melo! sportista sa društvenim angažmanom! milioner koji nije slep za one koji nemaju. kada sam posle otišla na njegov site ostala sam bez reči. da su nam na mestima na kojima se upravlja kulturom ovakvi ljudi gde bi nam bio kraj? muzeji i galerije zasigurno bi radili punom parom. njegovo zanimanje za umetnost i kulturu nije samo na nivou interesovanja,  već i dobrog poznavanja aktuelne art scene, podrške mladim umetnicima, u ovom dokumentarcu na jednom mestu kaže da je ranije kupovao skupa platna koja je naslikao npr. basquiat, ali da je odlučio da od sada svoju kolekciju puni radovima dobrih, mladih i još neafirmisanih umetnika.  on sam se bavi fotografijom, slikanjem, dizajnira… uostalom pogledaj taj site:

http://www.thisismelo.com/

melo

a ovo je taj dokumentarac koji pominjem:

a znaš već da pratim modnu scenu. volim pametnu modu, modu za kreativne i pametne ljude. uvek se obradujem kada vidim rad nekoga sa tog polja ko ostavlja utisak kao kompletna ličnost. jedan od njih je 27-godišnji francuz simon porte jacquemus. on je neko ko uživa u jednostavnim, životnim stvarima. i ima osmeh koji mu ozari lice, pa zrači. mediteranac, samouki dizajner. sin uzgajivača povrća (i unuk!)  i uvek pominje svoje poreklo. i ponosan je na njega. neko koga je majka uvela u magični svet igle i konca, a onda poginula kada je imao samo 18 godina. neko ko sam postavlja sadržaje na društvenim mrežama, a ne nekakav tim ljudi, neko ko će vam se zahvaliti na komentaru ispod postova koje svakodnevno objavljuje, a ti postovi prepuni su ljubavi prema životu, prema porodici, nećaku, prijateljima, prema rodnom mestu koje se zove mallemort, dedinim povrtnjacima, prema zdravom načinu života, mediteranu, provansi … uostalom, nije on tek tako štićenik jedne rei kawakubo!

o svom brandu „jacquemus“ rekao je dazed digital prošle godine:

„jacquemus is not about nightlife and clubbing and things like that, it’s more about fruit and vegetables and rolling in the grass, it was such a trend to be underground, but i am the opposite, i like to wake up early, i love to exercise, i love chips – i love all these simple things.“

simon porte jacquemus photo by marion amadeo

ovo je nedavno prikazao u  marseille-u, revija koja se i zove marseille je t’aime na kojoj je predstavio svoju kolekciju ss2017 les santons de provence. to je ovako izgledalo:

a ovo je njegov site:

http://jacquemus.com

eto, htedoh da ti skrenem pažnju na neke lepe pojave i na neke divne ljude, tu u svetu oko mene, oko nas. ako si zdrav/a, ako imaš svoj kutak koji zoveš dom, ako imaš od čega da živitiš ti i oni koje voliš, ne zaboravi da si srećni dobitnik/ca. ja znam, a znaš i ti, one koji nisu srećni dobitnici, koji vode bitku za sopstveni život, koji se bore za golu egzistenciju… pomozi im. ili im drži palčeve da uspeju. ili im barem ne otežavaj.

budi zahvalan/a na onome što imaš. prvo to, posle sanjaj… ili sanjaj i budi zahvalan/a istovremeno…

 

3 коментара

Објављено под Art, books, fashion, music, sport, travel

the woman who never existed

eleonora duse (1858-1924) je bila najslavnija italijanska glumica svoga vremena. slobodoumna, ali zagonetna i povučena. i nerado je davala intervjue. jednom prilikom je rekla nekom upornom američkom novinaru da van scene ni ne postoji. btw, samo njeno postojanje na pozorišnim scenama širom evrope i amerike bilo je dovoljno da ostane nezaboravljena, a postojala je i van pozorišta. bila je glavna rivalka sarah bernhardt i ljubav gabriela d’annunzia i isadore duncan. muza čuvenih slikara i vajara… glumica čija se metoda glume i danas respektuje i izučava u glumačkim školama… mislim da je htela da kaže koliko je volela da glumi. koliko se kreativno ostvarivala na sceni. da nije pričala o sebi koja ne može da postoji bez pogleda divljenja publike, koja nema i ne zna šta drugo da bude izvan toga… ja mislim. a možda i grešim…

Eleonora Duse:

eleonora duse

norvežanka anja niemi (1976) je fotograf o kojoj sam jednom već ovde pisala. ona rečenica eleonore duse da van scene nije ni postojala bila je okidač, inspiracija za najnoviji serijal anjinih fotografija: „the woman who never existed„.  neko je prokomentarisao da je na tu rečenicu slavne glumice svojim foto aparatom odreagovala i melanholično i ironično.

a gde ti postojiš? na kom igralištu kreiraš svoj život? šta se sa tobom dešava kada te niko ne gleda? postojiš li izvan svojih uloga? izvan pogleda? izvan selfija postavljenih ovde i tamo, po svim tim bespućima mobilnih aplikacija i društvene paučine… šta lomi tvoj identitet? na ono warholovo da će u budućnosti svi biti popularni 15 minuta, neko iz te warholove budućnosti, a naše sadašnjosti, lucidno je primetio da će u budućnosti svako biti anoniman 15 minuta… kako će taj svako preživeti tih 15 minuta? hoće li moći? hoće li biti na antideprisivima nakon tih 15 minuta bez pogleda?

anja niemi iako je na svojim fotografijama insistira da to nisu selfiji, autoportreti… jer, anja postoji i izvan uloge fotografa. i onda kada ona nikoga ne posmatra iza objektiva i kada nju niko ne posmatra…

ona  ima prijatelja bivšeg baletskog igrača koji je imao strah od scene i koji je silno žudeo da pleše na sceni bez prisustva publike. koliko je dirljiv taj njegov strah. koliko govori o nečemu što samo još ekscesno postoji. o potrebi da se bude (i) bez publike. bez aplauza. bez lajkova. pratilaca. pozitivnih komentara… kako bi bilo savršeno lepo ne imati strah od scene, a ne imati ni potrebu, žudnju za prisustvom publike. da prisustvo drugih bude ono što prisustvo drugog/drugih bi moglo/trebalo da bude. prosto prisustvo. i saradnja. aktivna miroljubiva koegzistencija, kako bi broz rekao… može i pasivna, dodajem ja. ali, miroljubiva, obavezno.

i evo kako anja niemi to radi. kako kreira. život (kao) na fotografijama…

 

gup magazine: is it more important to you that when we look at your images, we are able to recognise anja niemi the person, or anja niemi the photographer?

anja niemi: i definitely want people to recognise my work and not me! it’s a good thing i look nothing like my characters!

 

The Woman Who Never Existed: Photography Project by Anja Niemi | Yellowtrace

yellowtrace

“i photograph, i play every character myself. i prefer to do so. i feel more at ease, alone. strangely, i hate to have the portrait drawn. but if i am alone and i incarnate a character, then it is an enjoyable exercise because i do not feel like taking a picture myself, but a very different being. ” anja nieimi

http://www.anjaniemiphotography.com

„the one happiness is to shut one’s door upon a little room, with a table before one, and to create; to create life in that isolation from life.“ (eleonora duse)

eleonora duse

5 коментара

Објављено под Art, photography