texas, zen oaza.

avgust, avgust, avgust

jedini mesec kada od „a“do „š“ ne znam šta bih sa sobom. u danima od vreline i ničeg drugog.

možda bi vožnja kroz prostranstva teksasa pomogla…

paris, texas? wim wenders 1984…

he dreamed about this place without knowing its name.”

proći i dahtati, jedva disati. makar i puzati. a gledati. kroz njen teksas. georgia o’keffe! kada je kao mlada živela tamo

 

„i lived on the plains of north texas for four years,“ she wrote in 1919. „it is the only place i have ever felt that i really belonged–that i really felt at home.“ … „but i belonged,“ o’keeffe told a friend. „that was my country–terrible winds and a wonderful emptiness.

georgia o’keeffe in palo duro canyon, texas, c. 1912 – 1913

georgia o’keeffe, evening star no. VI, 1917. 

“that evening star fascinated me. it was in some way very exciting to me. my sister had a gun, and as we walked she would throw bottles into the air and shoot as many as she could before they hit the ground. i had nothing but to walk into nowhere and the wide sunset space with the star. ten watercolors were made from that star,” georgia o’keeffe

ili prostranstvo koje ima marfa? zapitanost koju je taksasu dodao kralj minimalizma donald judd

i svetlo!!!

da li bi ti očekivao usred teksasa zen art oazu? da li je donald judd to očekivao kada je 1971. godine stigao u marfu iz nyc?

In the 1970s, minimalist artist Donald Judd moved to Marfa, Texas, where he created giant works of art that bask beneath vast desert skies. In the years since, Marfa has emerged as a hot spot for art tourism.

donald judd, photo by laura wilson

https://www.chinati.org

http://www.juddfoundation.org/

zapitala sam se gore da li bi očekivao zen art oazu u teksasu baš… a teksas to jeste. tamo, baš tamo, usred te vreline je i rothko chapel. ne smem da odem. sve bi u meni u ushitu poludelo. razbilo se u paramparčad. prvo bih se vozila kroz teksas, a onda do novog meksika, do georgie o’keeffe. onda bi prepuklo. to sve što čoveka čini. i mene. od lepote.

photo: stefan klocek

„my favorite place is the rothko chapel. it is the citizen kane of chapels—a different experience every time. sometimes transcendent, sometimes foreboding, often exhilarating, occasionally tedious, each experience is a confluence of the natural light, the other visitors—if any—and your own mood in the moment. the one constant: total absorption into the dark, imposing rothko canvases. what a combination of art and architecture! i try to visit every time i’m in houston—it’s a habit i got into in the eighties. “ (richard linklater)

http://www.rothkochapel.org/

avgust 2016. godine je ova stvar grupe talking heads. olimpijske igre. crne hronike. venecijanski filmski festival na njegovom samom kraju. izbeglička kriza na svom početku. velika seoba naroda. i mala noćna muzika. suze i smeh. život i smrt. moralni zakon tek u ponekom biću. i zvezdano nebo iznad teksasa i iznad svih nas…

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, travel

šta je leto?

wordpress me je podsetio da sam počela sa ovim blogom pre tri godine. prvi post se zvao po stihu iz pesme „places“ lou doillon: we built the cars of our dreams to reach out… čitam ga ponovo. eh, ispadne da je ista meta, isto odstojanje. slične žudnje, slični snovi, neostavrene želje… mogla bih da budem tužna zbog toga, ali, u stvari,  imam razlog za radovanje. još uvek sanjam. još uvek sam gladna da idem dalje. mislimmm, „još uvek“. još sam na početku. radoznalost me tu drži. i radoznalosti hvala. čak i kada radoznalost ubije mačku, mačka, znaš već, ima života 8 1/2 još…

u tom prvom postu govorim i o stvarima i ljudima koji me inspirišu… pa, evo kakvo je stanje tri godine kasnije. na slični lazy day…

*gde bih volela da budem 

  • londonski  tate modern jer od pre nekoliko dana ima tu privelegiju da se u njemu do kraja oktobra nalazi više od sto radova koje je naslikala georgia o’keeffe jedan od mojih omiljenih slikara ever. namerno ne kažem „slikarki“, jer nepravedno se naglašava, sužava,  da je ona jedna od najboljih žena u slikarstvu. ona sama je govorila:

men put me down as the best woman painter…
…i think i’m one of the best painters.   (georgia o’keeffe)


georgia o’ keeffe, photograph by myron wood

  • palma de mallorca – jer sam se nedavno oduševljena vratila odande. pisala sam o tome na onom svom drugom blogu. volela bih da barem još jednom in lifetime odem tamo, u taj tako španski i tako kosmpolitski ostrvski grad. i odsednem baš u ovom hotelu, u srcu palme, na adresi plaça de cort, 11. u cort hotelu, čijih 16 soba u kojima se elegantno provlači kao lajt-motiv ultramarin plavo je dizajnirao lazaro rosa-violan studio iz barcelone. kada sam holet cort  to veče prvi put ugledala stala sam zadivljena. kakva lepota jednostavnosti i šika! u jednom momentu na kaldrmisani plato njegovog uličnog restorana-bašte zajedno su, gotovo sinhronizovano, izšetali četvorica konobara i jedna konobarica. kao toreadori u arenu koride. svi jednako odeveni, bele košulje, crvene kravate, crne pantalone sa crnim keceljama (koje izgledaju kao da ih je yohji yamamoto lično dizajnirao), i od pojasa, duž leve nogavice, crveno-bela traka sa nekim španskim vezom. taj prizor me je toliko dirnuo da sam stajala i stajala opčinjena. a u palmi toliko toga oduzima dah… nije mala konkurencija. kada sam to veče otišla na site hotela pomislila sam: dođavola i novac (između 250 i 300eura za noć), moram kad-tad da odem tamo. kako god znam i umem. mogla bi biti i zima, štagod… bila bih jednako srećna.

* knjige koje čitam i preporučujem i tebi:

  • biciklistički dnevnici“ koju je napisao david byrne. em je moj heroj iz osnovnoškolskih dana još, em je  sjaaajan muzičar, em je i dobar pisac! byrne je pasionirani biciklista i bez svog rasklopivog bicikla ne kreće ni preko okeana na put. proveo nas je pametno i zanimljivo kroz skoro celu planetu u ovoj knjizi. nadam se da će biti još.

david byrne in prospect park – june 8 – 2009

  • ogledi o ljubavialain de botton – moja omiljena prozna literatura poželjno je da sadrži red filozofskog eseja, red klasične naracije.  i ovde ne mogu da se ne zapitam gde li je sada milan kundera, u kom kutku pariza se skriva, da li samuje, kako nosi svojih 87, da li će skoro nešto novo objaviti… de bottona nisam čitala do sada i prijatno me je iznenadio. videću da li ću tu impresiju deliti i kada pređem na druge njegove knjige ili ću se razOčarati….
  • iz hrvatske sam na dar dobila knjigu neobično lepog naslova „oči od slnca, misal od oblaka“ marice čunčić. hvala milici!  u podnaslovu piše: izvori hrvatske pisane riječi. u okolini huma, najmanjeg, najšarmantnijeg grada na svetu nalazi se spomenik glagoljici – aleja glagoljaša.( stari sloveni su za „govoriti“ koristili reč „glagoliti“.) to je  pismo svih nas slovena, pismo ćirila i metodija izuzetne likovne lepote. a naslov knjige? odgovor na pitanje: čto je duga? ( a kod huma, podno roča je prelepa kuća za odmor i uživanje „naša istra“ mojih dragih prijatelja ariele i marina.)

*muzika za slušanje ovih vrelih dana:

  • jedan album iz 1999. godine još. ne (samo) zato što je autor naš novosađanin, mitar subotić suba je ionako bio stanovnik sveta, nego zato što taj neo-bossa nova muzički biser ima to nešto bezvremeno, neprolazno… i što je u isto vreme i melanholičan i radostan. večno leto.  são paulo confessions: *filmovi za gledanje:

  • kada dođe leto ne mogu da ne gledam filmove koje su snimili ova trojica (sve, bilo koje). kada dođe leto telom i dušom pripadam mediteranu:
  • jean-luc GODard (šta li on radi? da li su se ikada sreli u vrtlogu pariza on i milan kundera?)
  • federico fellini

  • michelangelo antonioni

a sada odoh da po milioniti put odgledam film kum3. i da zamišljam da sam odsela u hotelu porodice coppola palazzo margherita  u čarobnom (a kakav bi mogao da bude?) italijanskom gradiću bernalda, sedim u crvenoj ležaljci i na platnu razapetom pored bazena gledam film. po glavi mi padaju limuni i jedem sicilijanske kanole…

leto šta je? mediteran, naravno.

francis ford coppola, palazzo margherita. photo: riccardo puntillo

 

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography, travel

a poet of light and shadow

mnogo više od naracije kod filma me fascinira fotografija. pamtim filmove po zamrznutim kadrovima u mojoj glavi. kao da tamo negde unutar, na pravom mestu za to, neko pravi rezove…

i svetlo! ispostavilo se da je za fotografiju nekih od meni omiljenih filmova krivac baš on – mark lee ping-bing. „vertikalni zrak sunca“ je poema o svetlosti.  i to takva da pomisliš da su svetlost i senke nešto najlepše što postoji na ovom svetu. i tu je bio odgovoran za vizuelno. film je režirao vijetnamsko-francuski reditelj trần anh hùng. volim svaki kadar tog filma.

the vertical ray of the sun

mark lee ping-bing je rođen 1. janura 1954. na tajvanu i filmom se ozbiljno bavi od 1977.  i to sa rediteljima kao što su: wonk kar wai, gilles bourdos, hou hsiao-hsien, pomenuti tran anh hung, tian zhuangzhuang, ann hui, yang chao… u njujorškom MoMA muzeju od 16. do 30. juna biće održana prva američka retrospektiva njegovih radova.

ako posvetiš sat i po svog vremena na nešto ovako lepo i dobro kao što je ovaj dokumentarac o njemu biće ti jasnije ko je taj čovek i biće ti jasnija fascinacija onih koji vole film njegovim odnosom prema svetlosti i senkama… a one su važne.

let the wind carry me, dokumentarac o njemu…

(chiang hsiu-chiung & kwan pun leung, 2010)

 

sometimes i get that feeling
and i want to settle
and raise a child up with somebody
i get that strong longing
and i want to settle
and raise a child up with somebody
but it passes like the summer
i’m a wild seed again
let the wind carry me

 joni mitchell

 

„polusvetlost sveta ljudi je sačinjena od senki: lepotu ne možemo naći ni u jednom predmetu, već u šari njegovih senki, svetlosti i tame koja nastaje dodirom s drugim predmetom. da nema senki, ne bi postojala lepota.“ (jun’ichiro tanizaki u svom eseju „pohvala senci“ , 1933.)

in the mood for love

“light and shadows are everywhere. but if you don’t pay attention, they never belong to you.” mark lee ping-bing

2009. je izašla knjiga o njemu „a poet of light and shadow“. u knjizi kaže:

film is unknown, uncertain. it’s a chemical reaction. to be frank, it’s a little bit like painting. so if you’re technical skills and experience aren’t up to part, you’ll think that hd (high-definition digital video) is very easy to use. but hd is different. there is a monitor. it shows what you have shot. you’ll know if it’s a little dark in one part and you need to add a bit of light. everything is on the monitor. everything is ok if you have the monitor. all the expectation and the texture is gone. maybe there is a kid who knows about how to play computer games, or is sensitive to color — they can get the job done. but if everything can be changed by computer, then this is not a form of art.“

ne čudi da je radio na filmu o slikaru svetlosti…

“mark is a hunter of beauty, just like some chase butterflies. he looks for the decisive moment when the glow of the sun illuminates a glass facade, when the frog unveils the mountain… i don’t know any cinematographer in the world that is capable of manipulating film with such creative freedom, giving all the labs of the world vertigo.” –gilles bourdos

kao što kaže moto sajta mubi.com:

life id too short for bad films…

 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie

X+Q Art

daleki istok je dalek i nepregledan. kao da sam zavukla ruku u vreću bez dna i izvlačim uz ciku i radost jedno, po jedno čudo. tako sam danas naišla na ovaj video iz kine. ne razumeh ni reč, ali osetih duboko. ja znam, ja osećam da sam tamo pored klupe iznad njihovih glava u njihovom ateljeu prepunom buckastih figurica anđela/demona sa likom poput maoovog, kao demiel i cassiel u berlinskoj biblioteci iznad starca homera i ostalih čitača. šaptač sam tih. a možda i oni imaju moć da mene čuju… i mogu čak i ono što anđeli ne mogu, mogu da osetim ukus čaja koji qu guangci posvećeno i sa užitkom pije. bože, kako život može da bude lep i jak! i mek!

 

29 Installation View of Northernmost Country Qu Guangci Solo Exhibition

http://www.xiqiart.com/en/

qu guangci: sculpture is one of the most ancient art forms in the world, even older than painting in some cultures. it is an art of solid form, creating three-dimensional artwork by shaping hard materials. it has a slightly limited form comparing with other art forms because of its practice, which, in particular, demands all-around art skills and commitment to the profession. i always believe that being a sculptor is a spiritual profession that is closest to god, because as a sculptor you are creating and shaping lives, too.  

 

Poster of“Will Things Ever Get Better” joint-exhibition by Xiang Jing and Qu Guangci

slulpture su  alegorični osvrt na kinesku prošlost i kinesku sadašnjost. glinena priča o zabludama i nalaženju smisla. qu guangci je rođen u šangaju 1969. godine i jedan je od najpoznatijih savremenih kineskih skulptora sa internacionalnom karijerom.  izlagao je svoje radove širom sveta, u evropi, aziji i americi.  prekinuo je 2007. svoju univerzitetsku karijeru  i osnovao sa svojom suprugom, takođe umetnicom xiang jing ( www.xiangjingart.com/en/) X + Q art studio 2010. godine.  sada žive i stvaraju u svom prelepom ateljeu u pekingu. na njihovom sajtu videćeš i komercijalnu stranu njihovog rada, od unutrašnje dekoracije za neki so special model jaguara do dekorativnih kućnih i upotrebnih predmeta. očito, ni u kini se ne živi baš easy od čiste umetnosti…

Xiang Jing + Qu Guangci Sculpture Studio,© Zeng Renzhen

 

11 Qu Guangci introduced his works to the visitors

 

Оставите коментар

Објављено под Art

Dear Mr. Man

Cornel West spoke at the Tidewater Community College's Roper Center in Norfolk, Va., as part of its Words of Wisdom series in 2011.

cornel west, ny times, photo amanda lucier/the virginian-pilot, via associated press

What’s wrong with the World 2day?

o ovom čoveku bih, ‘ladno, mogla  da pišem i na onom svom fashion&art blogu. on osim što je harizmatično političan, revolucionaran, vrhunski obrazovan, svestrano nadaren, eksplozivno elokventan, ludo hrabar, etc. etc, jedan je od najbolje odevenih muškaraca ne samo među intelektualnom elitom, nego uopšte. ima svoj izgrađen stil koji odlično nosi. autentičan i u odevanju, kao i u ostalim stvarima. dr cornel west!!!

http://www.cornelwest.com

već sam pisala o njemu na jednom portalu. bilo je nemoguće zaobići ga. a sada kada je podržao sandersa morala sam da ga ponovim ovde, na svom blogu.

Cornel West: Push Big Money out of Politics

ovaj filozof, dear mr. man, profesor sa princeton university  (prvi afroamerikanac koji je doktorirao filozofiju na tom univerzitetu), jedan je od najuticajnijih intelektualaca danas u usa. izgleda kao član the roots (i frizura mu je slična onoj koju ima questlove) koji se obukao elegantno, npr. u onim dobrim stvarima koje kreiraju  maxwell osborne & dao-yi chow, dizajneri iz the public school. (mmada, oni su za hillary clinton…) uvek je u besprekorno skrojenim crnim odelima. kaže da je život bojno polje, pa se zato opremio, ima svoj zaštitini oklop od crnog odela.

cornel west & bernie sanders

na temu oklopa, citira poslanicu efescima svetog apostola pavla: „obucite se u sve oružje božje, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. stanite, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde.“ pravda je, definitvno, takođe njegov oklop. jedan je od prvih govornika pokreta occupy wall street , a govori i svuda gde je potrebno podstaći građansku neposlušnost i hrabrost.”uhapšen je prošle godine tokom protesta u američkom gradu ferguson, missouri , organizovanom zbog ubistva tamnoputog mladića od strane belog policajca. aktivista, uvek na strani potlačenih, ne samo svoje crne braće – kako ga neki površno identifikuju – nego i svih drugih. „suština ustavne demokratije nije u tiraniji većine, nego u osiguravanju ravnopravnosti svake manjine“, njegov je stav.

u početku je polagao velika očekivanja i nade u obamu, ali brzo koriguje svoj stav o njemu i naziva ga crnom maskotom oligarha wall streeta i crnom marionetom korporativnih plutokrata.

ako i ne znaš ko je ovaj provokativni, ekstravagantni, harizmatični intelektualac i borac za pravdu, sigurno si ga video negde. a to negde je na primer trilogija „matrix“, u kojoj se pojavljuje i kao onaj čiji je rad u izvesnom smislu inspirisao nastanak ovog dela, i kao glumac – on je kancelar west. i nije igrao samo u matrixu. snimio je više od 20 filmova. jedan od njih je „privatni život pippe lee“, u kom se pojavljuje pored julianne moore, robin wright, monice bellucci…

i’m a bluesman in the life of the mind, and a jazzman in the world of ideas.“ (cornel west)

još jedna stvar netipična za uobičajenu predstavu o filozofima i univerzitetskim profesorima – west sarađuje s brojnim muzičarima, od princa do public enemy, ima i bogatu diskografiju, uz njegove govore stvaraju muziku mnoga imena hip-hop, rap i jazz scene. kada je nedavno prince napustio ovaj svet oprostio se od njega uz reči:

for my dear brother PRINCE, there are no words for this deep sadness. i loved you deeply and the precious memories shall forever enrich my soul and empower me. fight for justice in the name of the love!

common dreams

njegovi heroji su martin luther king, čehov (za čehovljeve kratke priče kaže da su u literaturi nešto najbliže bluzu), nietzsche, james brown, john coltrane, beethoven… polazni stav kojim se rukovodi je onaj johna coltranea – da mora da postoji prioritet integriteta, poštenja, pristojnosti i majstorstva zanata„možda ne možemo da promenimo svet, ali moramo biti u stanju da kažemo: ‘volimo sve. i mi ćemo se žrtvovati, ne samo rečima, nego i svojim telima.’“

neki ga optužuju za rasizam, ali on uopšte ne romantizuje crne ljude. kaže: „imamo gangstere kao i svi ostali (smeje se dok govori), ali, gospode, imamo i neke baš velike!“

Dear Mr. Man

(Cornel West)
I wanna send a heartfelt thanks to my dear Brother Prince
He shows deep love and I embrace it
He is the artistic genius in our midst
He is a musical Artist among us
Raise your socratic questions to the system
Bear witness to justice against the system
Be true to who YOU are
and be true to The Grand Vision
that keeps track of “ the least of these ”
Break it down, Brother Prince

(Prince)
What’s wrong with the World 2day?
Things just got 2 get better
Sho’ ain’t what the leaders say
Maybe we should write a letter

Dear Mr. Man,
We don’t understand
Why po’ people keep strugglin’
But u don’t lend a helpin’ hand

Matthew 5:5 say,
“ The meek shall inherit the Earth “
We wanna be down that way
But u been trippin’ since the day of yo’ birth

Who says that 2 kill is a sin
Then started every single war
Thatcho’ people been in?

Who says that Water
Is a precious commodity
Then dropped a big ol’ black oil slick
In the deep blue sea?

Who told me, Mr. Man,
That workin’ ’round the clock
Would buy me a big house in the ‘hood
With cigarette ads on every block?

Who told me, Mr. Man,
That I got a right 2 moan?
How ’bout this big ol’ hole in the ozone?

What’s wrong with the World 2day?
Things just got 2 get better
Dear Mr. Man, we don’t understand
Maybe we should write a letter

(Dr. Cornel West)
Mercy, mercy me! We got a crisis in our ecology
A system of legalized bribery and normalized corruption
Leadership of bonafide mediocrity and certified mendacity
What we gonn’ do??

(Prince)
Listen,
Ain’t no sense in votin’
Same song with a different name
Might not be in the back of the bus
But it sho’ feels just the same

Ain’t nothin’ fair about welfare
Ain’t no assistance in AIDS
Ain’t nothing affirmative about yo’ actions
’til the people get paid

Yo’ 1000 years are up
Now u got 2 share the land

Section 1, the 14th Amendment says:
“No state shall deprive any person
Of life, liberty, or property
Without due process of law..”

Mr. Man,
We want to end this letter with 3 words
„We Tiyed’a Y’all!“

( Cornel West )
We tiyed’a y’all spyin’ on fellow citizens
We tiyed’a y’all lyin’ to justify war
We tiyed’a y’all torturin’ innocent people
Let us not forget Matthew 25,
Keep track of “ the least of these”
The most vulnerable among us, they are precious too!

Оставите коментар

Објављено под books, fashion, movie, music, politics, revolution

oh, nakashima

ljudi su skloni da izgovaraju fraze. ponavljaju ih kao papagaji. fraze su neka kao utočišta. ispašće pametni na sigurno. jedna koja me posebno zasmejava je ona da ko nije bio levičar u mladosti taj nema srca, a ko je bio levičar u starosti taj nema mozga. churchill stoji iza te mudrolije. meni je dovoljno i samo jedno ime na listi levičara i u starosti – jose saramago, kao neoborivi dokaz da nije tačno ono što je onaj koji je iz političkih razloga dobio nobelovu nagradu za književnost rekao ( 1953, churchill). jer, neki ljudi sanjaju dokle god dišu, sir winston.

jedna od fraza je i da novac ubija kreativnost. kuda sa svim onim umetnicima koji su i fiskalno bili produktivni? eto npr. salvador dali? nisu svi gladovali.

moraću da postanem bogata pod hitno. želim da imam nameštaj koji je dizajnirao george nakashima i njegovi potomci. lepe stvari obično i koštaju. nemaština nije podstakla moju kreativnost da stvorim nešto što će biti komercijalno vredno. pa, dakle moram na neki drugi način da dođem do money for nothing… da li mi baš treba taj nameštaj? treba! snovi nisu za podcenjivanje ni (tek tada?) kada imaju tako visoku  cenu.

george katsutoshi nakashima (1905-1990) je bio japansko-američki  arhitekta koji se posvetio dizajniranju nameštaja. jedan od najvećih inovatora u kreiranju nameštaja u 20. veku.  ono japansko u njemu verovalo je da svako drvo ima dušu koja nastavlja da živi i u nameštaju stvorenom od tog drveta. tako je i pristupao obradi drveta u izradi lepih, jednostavnih, unikatnih komada nameštaja koji su imali zarez, a ne tačku, u vidu nedovršenih ivica. strpljivo i polako je uspostavljao kontakt sa svakim komadom drveta pre nego što bi ga osetio, doživeo i počeo da preobražava. govorio je da je drvo je naš najintimniji kontakt s prirodom. na sreću, njegovi potomci su nastavili njegov rad  pod imenom george nakashima woodworker na toj prelepoj farmi u okolini grada new hope, pennsylvania. tamo se ne pravi samo nameštaj, tamo se živi, igra, jedan dečak, nakashimin najmlađi potomak,  pliva u bazenu, organizuju se svečanosti ispijanja čaja, koncerti, priča o umetnosti, filozofiji…

george nakashima nije bio posvećen samo prirodi i dizajnu nego i ideji mira u svetu. ostala je njegova fondacija za mir sa idejom o njegovim oltarima  i stolovima za mir na svakom kontinentu, od nyc do moskve. to sada nastavljaju njegova kćerka mira nakashima  i sin kevin. nakon pearl harbora nakashima i njegova porodica, poput ostalih japanskih porodica u usa, bili su proterani u zatočenički kamp u idahu. on je i tamo komunicirao sa drvećem… neki ljudi ne odustaju od snova baš nikad…

Philosophy Mira 2 The way she markes the wood stock for cutting varies at the instinctual level from her father's interpretations of exactly what the wood is asking to reveal. The boards Mira marks suggest their own contours and dimensions. The Keisho Collection is an ongoing series of designs that Mira dedicates to her mother, Marion Nakashima (who died in 2004), created by Mira and the craftsmen who were trained by George.

http://www.nakashimafoundation.org/

Main Slideshow 23

nakashima studio, new hope

http://www.nakashimawoodworker.com

„to be intimate with nature in its multifaceted moods is one of the greatest experiences of life.“

„furniture is like architecture, only on a different scale. i’m happy working small.“

„each tree, each part of each tree, has its own particular destiny, its own special yearning to be fulfilled.“(george nakashima)

 

„there is little chance that peace can be achieved politically. there is, at best, a balance of terror; a balance of egos; a balance of demands. enthusiastic contagion would be useful, as peace the world over is uppermost in our consciousness. it must be a joyous peace, not a fear or absence of war. it is a question of surrender. a surrender to the divine consciousness to end in a most beautiful aura of love.“

george nakashima, october 1, 1984

2 коментара

Објављено под Art

da sam flamingos…

danas, više nego ikada,  volela bih da sam jedan od flamingosa iz filma „la grande bellezza„. i da sletim baš na onu rimsku terasu sa pogledom na koloseum čiji je vlasnik jep gambardella… a onda (od)letim kuda me srce nosi. slobodno. polako. graciozno. pa, malo  negraciozno. i to po naročito lepom danu…

nije mi se svideo sorrentinov film „mladost“. iako sam jako želela da mi se svidi. nisam želela da vidim holivudske glumce usred njegove poetike. nisam želela da vidim kako sporost doživljavaju oni koji su navikli na brzinu. i zavoleli je čak.

ono što me je od prvog susreta sa italijom očaralo bila je vernost svom sopstvenom ritmu. i kada su brzi brzi su onako kako oni žele, a ne kako im je nametnuto.

ne mogu da maštam, ne mogu da sanjam, ne mogu da stvaram kada mi je pištolj uperen u potiljak. kada su štoperice uključene. kada me požuruju na nepotrepštine.

skoro svi ljudi u filmu „mladost“ imaju žal za brzinom i strah od sporog ritma.

ne želim da žalim ni za čim. naročito ne za brzinom.

pre mnogo godina napisala sam ovu priču:

želja

nekada davno kada vreme nije bilo bitno, ljudi su živeli sigurno i sporo. onda im je to dosadilo, pa su počeli da žure. onaj ko je bio spor postao je onaj koji žuri. to je bila sva razlika, ali dovoljna da ništa više ne bude isto.

u to vreme živeo je i najmanji dečak na svetu. najmanji dečak na svetu imao je i najmanja stopala na svetu, pa dok su svi živeli sporo bilo mu je lako. da hoda sporo nije predstavljalo problem u njegovom životu. ono što su mogli svi mogao je i on. i to još kako. ali, živeti brzo, što je podrazumevalo i hodati brzo, bilo je teško za njega. brzo se umarao i bespomoćno gledao kako život vrtoglavo prolazi pored njega i bivao sve nesrećniji. 

drugima je bilo lako, mogli su da žure. njemu je bilo teško, mogao je samo sporo.

onda je jednog dana čuo za čudotvorca koji je mogao da ispuni i najsmelije želje.

sutradan mu rekoše i  to da čudotvorac pomaže isključivo onima koji pobede bar na jednoj trci.

najmanji dečak na svetu imao je najmanja stopala na svetu i nikada, baš nikada, nije pobedio ni na jednoj trci.

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, roma