čovek koji će spasiti operu iliti beg od istovetnosti

volim pretposlednju sedmicu u mesecu kada uz nedeljnik“ izađe i dodatak „the new york times: international report“ sa odabranim tekstovima prevedenim na srpski. uživam. u tim tekstovima lišenim senzacionalizma i primitivnosti. guštam gotovo svaki. sa uživanjem. čak i sa išijasom. a u ovom broju dodatak o hrani je moja preporuka broj 1.  tako sam pročitala kako su jeli američki starosedioci i kako njihovi potomci kradu od zaborava tu kuhinjsku magiju. ali, tekst o ženi koja se zove isabella dalla ragione, koja na svom imanju u brdima oko naselja città di castello u umbriji, u italji, spasava drevne sorte voćki od izumiranja i stvara „arheologiju stabala“ starih sorti voća, posebno me je oduševio. isabella navodi zastrašujući podatak da se početkom 19. veka u italiji uzgajalo oko sto sorti jabuka, vek kasnije se taj broj prepolovio, a danas tek tri sorte čine 80%  proizvodnje jabuka u italiji. (sumnjam da je na nekom drugom mestu na zapadu drugačije.) ona to objašnjava težnjom savremenog čoveka ka istovetnosti.

to je, na žalost, sasvim precizna dijagnoza nas kao vrste. naše bolne i glupe regresije. zato se do ganutosti obradujem kada otkrijem nekog od onih koji se ne daju. nekoga ko se baš drznuo. ko je sasvim svoj. kakvog ljudi neštedemice etiketiraju. da je ekscentrik. čudak. neprilagođen. a zapravo je onaj koji spasava ono što je stvarno važno. ovaj čovek o kome ću danas da pišem zadao je sebi misiju da sačuva operu od istovetnosti. on se zove teodor currentzis. genije. dirigent. muzičar. pesnik. čak i glavni glumac u ruskom filmu „dau“ koji je režirao ilya khrzhanovsky. rebel rebel. zaljubljenik u muziku. posvećenik. šarmantni anarhistički narcis. anđeo i vrag atraktivnog izgleda kojeg je itekako svestan. pored yanisa varoufakisa, eto još jedan nekonvencionalni grk daleko od istovetnosti, grk rokerskog imidža koji je uzdrmao svet. na njegovoj vizit-karti piše:

теодор курентзис, dreamer of dreams.

kako sam ovih dana zbog bolesti prinuđena da mirujem (i time apstiniram od svega što želim da apstiniram, što nije moguće kada si u mašini svakodnevnog življenja) imala sam sreću da vidim prilog na tv izdanju deutsche welle (dwo njemu. i to nekoliko puta. (u gluvo doba noći  i u cik zore idu reprize.) to su zapravo odlomci iz filma christiana bergera „currentzis – the classical rebel“ (2 dela).

http://www.teodor-currentzis.com

Θεόδωρος Κουρεντζής

teodor currentzis je grk sa ruskom adresom. i ruskim državljanstvom. ovaj genijalni muzučar svesno je odlučio da ne stvara u nekom velikom svetskom centru pod stalnom lupom masovnih medija i masovne pažnje (iako ne uspeva ni tamo na dalekom severu da im umakne), nego je otišao u hladni perm podno urala, u nekadašnji centar sovjetske vojne industrije, 1400 kilometara istočno od moskve. rođen je u atini 1972. već sa 4 godine uči da svira klavir, sa 7 violinu. kao dvanaestogodišnjak na atinskom konzervatorijumu studira violinu (potom i violu), a sa 15 godina student je kompozcije. 1994. odlazi u st. petersburg i studira dirigovanje kod čuvenog ilje musina. (musin je rekao da je imao mnoge nadarene učenike, a samo jednog genija. jasno je na koga je mislio.)iste godine je dobio i stipendiju metropolitan opere u new yorku, ali se odlučio za nastavak obrazovanja u rusiji.  za početak profesionalnog bavljenja dirigovanjem odabrao je novosibirsk. tamo je bio umetnički direktor nacionalne opere i baleta. i osnovao je orkestar i hor „musicAeterna„. od 2011. je umetnički direktor opere i baleta u permu. jedan je osnivača i umetničkih direktora međunarodnog moskovskog festivala „территория”.  u središtu njegovog interesovanje i epicentru njegovog strastvenog bavljenja muzikom je mocart, kojeg smatra najvećim. pokušava sebi da odovori na pitanje kako bi se mocart ponašao da je tamo, u permu. iza njegove ekscentrične i rokerske spoljašnjosti je potpuna posvećenost kreiranju muzičke umetnosti. citira pesnika koji je rekao da piše poeziju kako bi kreirao svet u kojem bi želeo da živi. kaže da je to i njegov cilj, građenje takvog sveta, a ne građenje karijere. anarhizam је način na koji uspeva da iskaže ono šta istinski oseća. u permu je dobio potpunu umetničku slobodu (saradnici ga obožavaju i mrze, jer ne odustaje dok iz svakog ne izvuče ono najbolje i najdublje. ima običaj da govori muzičarima da ne traži od njih da budu koncentrisani,  nego da oseti da su slobodni. sam kaže da su osećaj unutrašnje slobode i lični napredak najvažnije stvari.) i potrebnu finansijsku i tehničku podršku, pa u orkestar i hor može da dovede najbolje muzičare iz celog sveta i sa njima koji su se usred te ruske zime skupili sa različitih strana sveta, i sa istoka i sa zapada, da dele isti san, strastveno i bezkompromisno gradi svoj utopistički projekat. mmada, lokalne birokrate (a šta bi drugo neko ko je lokalan i ko je birokrata?!) prete smanjivanjem troškova za permsku operu i balet… živi u selu u okolini perma,  koje se zove демидково. sarađivao sa robertom wilsonom, romeom castalluccijem… na čelu je festivala koji nosi ime sergeja djagiljeva koji je u jednom periodu živeo u permu. ima izdavačku kuću koja retkom i starom tehnikom štampanja iz 1920. štampa knjige poezije, filozofije… ograničenog tiraža (99), koje nisu za prodaju. kaže, mogao bi da kupi neki luksuzni automobil za taj novac, ali ovo mu više znači… želi da bude slobodan čovek, slobodan od svojih strahova i svog egoizma.

Teodor Currentzis © Alice Calypso für Malina

“it’s like a monastery,” currentzis says. “perm, for me, is the place where i can isolate myself from the unimportant part of the career and create the most important thing i can create as an artist.” 

teodor currentzis © alice calypso für malina

«телевизор основан на порнокультуре. по телевизору показывают либо черную магию, либо порно. люди в телевизоре говорят на таком жаргоне, что, если бы лермонтов слышал, он порезал бы себе вены». (теодор курентзис) razumeš? slovenski jezici imaju mnogo toga zajedničkog. samo malo truda… 

photo: liza ulitenko

« я– человек восточный. одна половина моей истории афинская, другая – константинопольская». (теодор курентзис)

In Stravinsky's Les Noces, Patricia Kopatschinskaya and Teodor Currentzis play the bridal couple. (Photo: Alex Romanov Sony Music Entertainment)

in stravinsky’s „les noces“ patricia kopachinskaya & teodor currentzis play the bridal couple. (photo: alex romanov sony music entertainment)

— почему вам так важно аутентичное исполнение?

— потому что у меня такой вкус. конечно, ангелы могут летать где угодно. и к аутентисту они могут не прилететь, а прилететь к тому, кто играет моцарта в переходе метро. но обычно бог появляется там, где его ждут.

аутентизм — это как влюбленность, он предполагает бережное отношение к чувствам. и неоднозначность звука и мысли. (теодор курентзис)

Teodor Currentzis Musica Aeterna Teodor Currentzis Nadine Koutcher

De I: как бы ты хотел выглядеть в глазах окружающих?

…как ангел ностальгии. как червяк, который любит желтую бумагу или как монах, проповедующий романтизм. как отшельник, который пьет кофе и разговаривает с артюром рембо и антоненом арто… как грустный и отчаянный любовник, которому на земле больше нечего делать. сказать можно много красивого.  я хочу, чтобы меня видели через мое творчество, через то, что я говорю, чтобы чувствовали – как прекрасна музыка, рожденная в моей душе. если бы я сам не был влюблен, я вообще не стал бы этим заниматься, репродуцировал бы что-нибудь мертвое. я же хочу в себе увидеть небо и лазурный свет.
когда люди ничего не понимают, мне становится очень одиноко. нужно уметь видеть и слышать музыку через другие глаза. приходят какие-то совершенно необразованные люди и пишут обо мне в газетах. мир, который тебя не понимает, становится привычным. я привык жить в ужасной ситуации, жить в кругах, которые меня ненавидели, поэтому война – для меня не новость. (teodor currentzis)

http://dongiovanni.teodor-currentzis.com

http://permopera.ru/

Detailed_picture

«музыка без дионисийского – это как секс без оргазма. а без аполлонического – это любовь без красоты». (теодор курентзис)

photo> Оля Рунёва

ukoliko ne razumeš ruski jezik pomuči se sa google translate, vredi, ovo je tako dobar intervju sa teodorom. a taj čovek ima šta da kaže!

http://www.colta.ru/articles/music_classic/11625

a bogami, i ovaj:

https://snob.ru/magazine/entry/116501

когда-то очень давно я мечтал стать д’артаньяном, потому что он благородный и смешной герой, революционер. потом я хотел стать астронавтом, потому что он находит свободу в космосе и смотрит на синюю землю. (теодор курентзис)

i da, praznici nam idu:

http://rutv.ru/brand/show/episode/1535453/viewtype/tag

ko iole razume ruski neka odvoji 15 minuta svog vremena (koje bi potrošio na neku bezpotrebnost) i pogleda ovaj intervju (link iznad) sa teodorom iz juna ove godine na tv „россии 24“.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, politics, travel

georgia and juan

photo by william clift, 1983

na današnji dan 1887. godine rođena je jedna od meni najdražih umetnica, georgia o’keeffe. imala bi 129. godina. danas. govorila je da će živeti 100 godina. živela je 99… više puta sam joj posvetila postove. ovde, ovde, ovde i ovde, možeš da pogledaš. ja zaista ne znam šta je potrebno srpskim izdavačima da prevedu neku od knjiga o njoj… a ne znam ni šta me više u vezi sa njom fascinira. obožavam njeno slikarstvo, njen način razmišljanja, njen stil odevanja, njene kuće, njen beg u new mexico, njenu fokusiranost na stvaranje, njen način ignorisanja gluposti… nikada do sada nisam pisala o ulozi koju je u njenom životu imao umetnik iz texasa juan hamilton. na fotografiji gore su njih dvoje. rođen je 59 godina posle nje. i to je, naravno, lako skandalizovalo one koji ništa bolje ne znaju. o ovom čoveku se do izložbe ove godine u tate modern u londonu nije dugo čulo. georgia je bila dugo u vezi sa slavnim fotografom alfredom stieglitzom. on je bio stariji od nje, bio je i oženjen kada su stupili u vezu, a  bio je oženjen njom kada je stupio u vezu sa drugom, mlađom ženom… i to je sve ok. nije mogao da podnese da ona postiže sve veći i veći uspeh, veći i od njegovog. i to je u redu. on je muškarac. kao što bi bilo u redu i da je georgia muško, tada bi mogla da bude starija od svoje partnerke i 200 godina. to je već zamorno komentarisati. juan hamilton je rekao da ljudi i dalje nisu u stanju da shvate neki viši stepen prijateljstva između dvoje ljudi. on je imao propali brak iza sebe, bio je napušten i, u suštini, iz istog razloga došao je u new mexico kao i georgija. znao je za nju i po svaku cenu je želeo da upozna bolje umetnicu kojoj se divio. georgia je bila nepoverljiva, došao je sa jednim majstorom koji je popravljao nešto po njenoj kući. nekako je pristala da i on ostane i vremenom su postali prijatelji. i ostali su to do kraja njenog života. i onda kada se on oženio ženom koju je upoznao u njenoj kući. sreli su se 1973. on je imao 27 godina, ona je imala 86. oni su oboje bili deca u srcu, a svet je uvek bio star. nakon njenog odlaska sa ovog sveta  nasledio je većinu njene imovine (70%). tek su tu svi negodovali, komentarisali, osporavali… pa, juan hamilton se odrekao na sudu većine. oni koji računaju, kalkulišu, izračunali su da se odrekao 50 miliona dolara. na jednom sajtu sam našla ovaj opis šta je on bio njoj:

 o’keeffe’s assistant, companion, muse, lover, colleague, confidant, agent and business manager over a thirteen-year period from their first meeting in 1973 until her death in 1986.

 

georgia o’keeffe & juan hamilton by andy warhol.

interview magazine je septembra 1983. objavio intervju koji je andy warhol vodio sa ovo dvoje umetnika. intervju pod obavezno pročitaj. ovo je samo odlomak:

HAMILTON: georgia is one of the few people that i have known that does what she wants to do, and she doesn’t think about how it affects other people or doesn’t affect other people.

WARHOL: but she doesn’t hurt anybody.

HAMILTON: oh, no. i didn’t mean it in that way. feeling guilty,people hurt themselves. i don’t think they hurt other people.

O’KEEFFE: i have lived up there at the end of the world by myself a long time. you walk around with your thing out in the field and nobody cares. it’s nice.

WARHOL: you have juan who cares a lot.

O’KEEFFE: that came along late.

(…)

HAMILTON: people still don’t understand friendship. they understand all other kinds of connections, but friendship is still on the back burner. literature, art, and philosophy…. (interview magazine)

Image result

autor ove fotografije takođe je andy warhol (1980), kao i ove dole:

Vase of Flowers O'Keefe - Google Search:

Image result

dve fotografije gore uradio je dan budnik. georgia o’keeffe i keramika juana hamiltona

Image result

georgia o’keeffe i juan hamilton, februar 1980.

 

the men liked to put me down as the best woman painter. i think i’m one of the best painters.

georgia O’keeffe

 

Оставите коментар

Објављено под Art, Uncategorized

Huang Zhi-Yang

jedan dan u sedmici odšetam do moje klupe, u mom parku. park je javan, ali je to, ipak, moje mesto. ponekad neko sedne na moju klupu, pa prinudno menjam ugao posmatranja. kakogod, puna iščekivanja i spokojne uverenosti da se neću ni taj put razočarati, sednem i gledam: red drveća (the tree of life), red travnjaka i tako naizmenično. i gledam. i slušam. začudnije je i fascinantnije od bilo kog 3d, 4d, 5d, 1.000d filma. hemingway je rekao da kada sanja o zagrobnom životu radnja se uvek dešava u pariskom hotelu ritz. moje mesto sanjanja o zagrobnom je ta tačka u parku na kojoj sedim najčešće subotom ili nedeljom ujutro i posmatram drveće, grane koje se njišu, lišće koje menja boju, travu između redova drveća… tužno je samo kada opadne lišće i grane ostanu same. pa, i u ernestovom ritzu nekada se ugase svetla…

kada sam preumorna od svega oko mene ili kada je unutar mene previše tesno, a sprečena sam da odem do moje klupe u mom parku, gledam ovaj kineski youtube kanal. yitiao video. ne razumem ni reč, a razumem sve što treba da razumem. danas je mesto sanjanja o zagrobnom video o ovom tajvanskom umetniku. ta njegova kuća smiraja usred zelenila, usred tog velikog prostora kine… huang zhiyang  ili zhi-yang (黄致阳, huang chih-yang)  je rođen 1965. na tajvanu, živeo i radio svuda, i u njujorku, a sada živi u kini. sve ostalo možeš pronaći o njemu na gomili raznih sajtova, za neke ti ostavljam linkove, da ih pratiš kao ivica i marica mrvice po šumi…

http://huangzhiyang.com/

“… in my view, it’s always important to consider matters from the vantage point of a bit of time and distance. consequently, i tend to view life from the sidelines, deliberately maintaining some distance from the mainstream, seemingly ‘drifting away’ from the main currents of everyday life. ‘drifting away’ for me, usually means questioning my surroundings and the status quo. you could say i’ve developed an attitude towards life that i adhere to, where i intentionally keep some distance from the mainstream and from what might be considered central to others. for most, contemporary art is widely accepted as integral to every day life. however, this does not mean that trends in contemporary art can solve all of life’s problems nor become part of the mainstream.

“most so-called ‘contemporary art’ is no more than a byproduct or phenomenon needed to meet the demands of the marketplace and our endless appetite for the latest consumer products and spectacle. today, much of ‘contemporary art’ never goes beyond creating faint shadows of societal reality, images so far removed from reality that they often appear fake and vulgar. unlike ‘modern art’ of the past, which sought to depict the heavy weight of reality and flesh-and-blood activities, today’s ‘contemporary art’ often lacks meaning and substance, typically conforming to what is popular – and superficial – in every day life. so in my view, it is time to find a more appropriate term for what passes these days as ‘contemporary art’.” – huang zhiyang

https://www.artsy.net/artist/huang-zhiyang

Huang Zhiyang:

http://www.chinadaily.com.cn/cndy/2011-03/21/content_12199800.htm

“Huang Zhiyang-The Phenomenology of Life: Chapters in a Course of Study”, exhibition view. Copyright the Artist. Photo Courtesy Pékin Fine Arts:

http://www.randian-online.com/np_feature/life-for-huang-zhiyang/

http://www.randian-online.com/np_vernissage/the-phenomenology-of-life-chapters-in-a-course-of-study-huang-zhiyang/

http://www.artforworldexpo.com/exhibitionworks/works_06_Huang_Zhiyang.htm

u svom pekinškom studiju 

http://www.inkstudio.com.cn/press/6/

Visit to Huang Zhi Yang studio in Beijing.

i ovo je njegov atelje

Huang Zhi Yang | installation view, INK STUDIO, beijing, 2014

Оставите коментар

Објављено под Art, travel

texas, zen oaza.

avgust, avgust, avgust

jedini mesec kada od „a“do „š“ ne znam šta bih sa sobom. u danima od vreline i ničeg drugog.

možda bi vožnja kroz prostranstva teksasa pomogla…

paris, texas? wim wenders 1984…

he dreamed about this place without knowing its name.”

proći i dahtati, jedva disati. makar i puzati. a gledati. kroz njen teksas. georgia o’keffe! kada je kao mlada živela tamo

 

„i lived on the plains of north texas for four years,“ she wrote in 1919. „it is the only place i have ever felt that i really belonged–that i really felt at home.“ … „but i belonged,“ o’keeffe told a friend. „that was my country–terrible winds and a wonderful emptiness.

georgia o’keeffe in palo duro canyon, texas, c. 1912 – 1913

georgia o’keeffe, evening star no. VI, 1917. 

“that evening star fascinated me. it was in some way very exciting to me. my sister had a gun, and as we walked she would throw bottles into the air and shoot as many as she could before they hit the ground. i had nothing but to walk into nowhere and the wide sunset space with the star. ten watercolors were made from that star,” georgia o’keeffe

ili prostranstvo koje ima marfa? zapitanost koju je taksasu dodao kralj minimalizma donald judd

i svetlo!!!

da li bi ti očekivao usred teksasa zen art oazu? da li je donald judd to očekivao kada je 1971. godine stigao u marfu iz nyc?

In the 1970s, minimalist artist Donald Judd moved to Marfa, Texas, where he created giant works of art that bask beneath vast desert skies. In the years since, Marfa has emerged as a hot spot for art tourism.

donald judd, photo by laura wilson

https://www.chinati.org

http://www.juddfoundation.org/

zapitala sam se gore da li bi očekivao zen art oazu u teksasu baš… a teksas to jeste. tamo, baš tamo, usred te vreline je i rothko chapel. ne smem da odem. sve bi u meni u ushitu poludelo. razbilo se u paramparčad. prvo bih se vozila kroz teksas, a onda do novog meksika, do georgie o’keeffe. onda bi prepuklo. to sve što čoveka čini. i mene. od lepote.

photo: stefan klocek

„my favorite place is the rothko chapel. it is the citizen kane of chapels—a different experience every time. sometimes transcendent, sometimes foreboding, often exhilarating, occasionally tedious, each experience is a confluence of the natural light, the other visitors—if any—and your own mood in the moment. the one constant: total absorption into the dark, imposing rothko canvases. what a combination of art and architecture! i try to visit every time i’m in houston—it’s a habit i got into in the eighties. “ (richard linklater)

http://www.rothkochapel.org/

avgust 2016. godine je ova stvar grupe talking heads. olimpijske igre. crne hronike. venecijanski filmski festival na njegovom samom kraju. izbeglička kriza na svom početku. velika seoba naroda. i mala noćna muzika. suze i smeh. život i smrt. moralni zakon tek u ponekom biću. i zvezdano nebo iznad teksasa i iznad svih nas…

Оставите коментар

Објављено под Art, movie, music, photography, travel

šta je leto?

wordpress me je podsetio da sam počela sa ovim blogom pre tri godine. prvi post se zvao po stihu iz pesme „places“ lou doillon: we built the cars of our dreams to reach out… čitam ga ponovo. eh, ispadne da je ista meta, isto odstojanje. slične žudnje, slični snovi, neostavrene želje… mogla bih da budem tužna zbog toga, ali, u stvari,  imam razlog za radovanje. još uvek sanjam. još uvek sam gladna da idem dalje. mislimmm, „još uvek“. još sam na početku. radoznalost me tu drži. i radoznalosti hvala. čak i kada radoznalost ubije mačku, mačka, znaš već, ima života 8 1/2 još…

u tom prvom postu govorim i o stvarima i ljudima koji me inspirišu… pa, evo kakvo je stanje tri godine kasnije. na slični lazy day…

*gde bih volela da budem 

  • londonski  tate modern jer od pre nekoliko dana ima tu privelegiju da se u njemu do kraja oktobra nalazi više od sto radova koje je naslikala georgia o’keeffe jedan od mojih omiljenih slikara ever. namerno ne kažem „slikarki“, jer nepravedno se naglašava, sužava,  da je ona jedna od najboljih žena u slikarstvu. ona sama je govorila:

men put me down as the best woman painter…
…i think i’m one of the best painters.   (georgia o’keeffe)


georgia o’ keeffe, photograph by myron wood

  • palma de mallorca – jer sam se nedavno oduševljena vratila odande. pisala sam o tome na onom svom drugom blogu. volela bih da barem još jednom in lifetime odem tamo, u taj tako španski i tako kosmpolitski ostrvski grad. i odsednem baš u ovom hotelu, u srcu palme, na adresi plaça de cort, 11. u cort hotelu, čijih 16 soba u kojima se elegantno provlači kao lajt-motiv ultramarin plavo je dizajnirao lazaro rosa-violan studio iz barcelone. kada sam holet cort  to veče prvi put ugledala stala sam zadivljena. kakva lepota jednostavnosti i šika! u jednom momentu na kaldrmisani plato njegovog uličnog restorana-bašte zajedno su, gotovo sinhronizovano, izšetali četvorica konobara i jedna konobarica. kao toreadori u arenu koride. svi jednako odeveni, bele košulje, crvene kravate, crne pantalone sa crnim keceljama (koje izgledaju kao da ih je yohji yamamoto lično dizajnirao), i od pojasa, duž leve nogavice, crveno-bela traka sa nekim španskim vezom. taj prizor me je toliko dirnuo da sam stajala i stajala opčinjena. a u palmi toliko toga oduzima dah… nije mala konkurencija. kada sam to veče otišla na site hotela pomislila sam: dođavola i novac (između 250 i 300eura za noć), moram kad-tad da odem tamo. kako god znam i umem. mogla bi biti i zima, štagod… bila bih jednako srećna.

* knjige koje čitam i preporučujem i tebi:

  • biciklistički dnevnici“ koju je napisao david byrne. em je moj heroj iz osnovnoškolskih dana još, em je  sjaaajan muzičar, em je i dobar pisac! byrne je pasionirani biciklista i bez svog rasklopivog bicikla ne kreće ni preko okeana na put. proveo nas je pametno i zanimljivo kroz skoro celu planetu u ovoj knjizi. nadam se da će biti još.

david byrne in prospect park – june 8 – 2009

  • ogledi o ljubavialain de botton – moja omiljena prozna literatura poželjno je da sadrži red filozofskog eseja, red klasične naracije.  i ovde ne mogu da se ne zapitam gde li je sada milan kundera, u kom kutku pariza se skriva, da li samuje, kako nosi svojih 87, da li će skoro nešto novo objaviti… de bottona nisam čitala do sada i prijatno me je iznenadio. videću da li ću tu impresiju deliti i kada pređem na druge njegove knjige ili ću se razOčarati….
  • iz hrvatske sam na dar dobila knjigu neobično lepog naslova „oči od slnca, misal od oblaka“ marice čunčić. hvala milici!  u podnaslovu piše: izvori hrvatske pisane riječi. u okolini huma, najmanjeg, najšarmantnijeg grada na svetu nalazi se spomenik glagoljici – aleja glagoljaša.( stari sloveni su za „govoriti“ koristili reč „glagoliti“.) to je  pismo svih nas slovena, pismo ćirila i metodija izuzetne likovne lepote. a naslov knjige? odgovor na pitanje: čto je duga? ( a kod huma, podno roča je prelepa kuća za odmor i uživanje „naša istra“ mojih dragih prijatelja ariele i marina.)

*muzika za slušanje ovih vrelih dana:

  • jedan album iz 1999. godine još. ne (samo) zato što je autor naš novosađanin, mitar subotić suba je ionako bio stanovnik sveta, nego zato što taj neo-bossa nova muzički biser ima to nešto bezvremeno, neprolazno… i što je u isto vreme i melanholičan i radostan. večno leto.  são paulo confessions: *filmovi za gledanje:
  • kada dođe leto ne mogu da ne gledam filmove koje su snimili ova trojica (sve, bilo koje). kada dođe leto telom i dušom pripadam mediteranu:
  • jean-luc GODard (šta li on radi? da li su se ikada sreli u vrtlogu pariza on i milan kundera?)
  • federico fellini

  • michelangelo antonioni

a sada odoh da po milioniti put odgledam film kum3. i da zamišljam da sam odsela u hotelu porodice coppola palazzo margherita  u čarobnom (a kakav bi mogao da bude?) italijanskom gradiću bernalda, sedim u crvenoj ležaljci i na platnu razapetom pored bazena gledam film. po glavi mi padaju limuni i jedem sicilijanske kanole…

leto šta je? mediteran, naravno.

francis ford coppola, palazzo margherita. photo: riccardo puntillo

 

Оставите коментар

Објављено под Art, books, movie, music, photography, travel

a poet of light and shadow

mnogo više od naracije kod filma me fascinira fotografija. pamtim filmove po zamrznutim kadrovima u mojoj glavi. kao da tamo negde unutar, na pravom mestu za to, neko pravi rezove…

i svetlo! ispostavilo se da je za fotografiju nekih od meni omiljenih filmova krivac baš on – mark lee ping-bing. „vertikalni zrak sunca“ je poema o svetlosti.  i to takva da pomisliš da su svetlost i senke nešto najlepše što postoji na ovom svetu. i tu je bio odgovoran za vizuelno. film je režirao vijetnamsko-francuski reditelj trần anh hùng. volim svaki kadar tog filma.

the vertical ray of the sun

mark lee ping-bing je rođen 1. janura 1954. na tajvanu i filmom se ozbiljno bavi od 1977.  i to sa rediteljima kao što su: wonk kar wai, gilles bourdos, hou hsiao-hsien, pomenuti tran anh hung, tian zhuangzhuang, ann hui, yang chao… u njujorškom MoMA muzeju od 16. do 30. juna biće održana prva američka retrospektiva njegovih radova.

ako posvetiš sat i po svog vremena na nešto ovako lepo i dobro kao što je ovaj dokumentarac o njemu biće ti jasnije ko je taj čovek i biće ti jasnija fascinacija onih koji vole film njegovim odnosom prema svetlosti i senkama… a one su važne.

let the wind carry me, dokumentarac o njemu…

(chiang hsiu-chiung & kwan pun leung, 2010)

 

sometimes i get that feeling
and i want to settle
and raise a child up with somebody
i get that strong longing
and i want to settle
and raise a child up with somebody
but it passes like the summer
i’m a wild seed again
let the wind carry me

 joni mitchell

 

„polusvetlost sveta ljudi je sačinjena od senki: lepotu ne možemo naći ni u jednom predmetu, već u šari njegovih senki, svetlosti i tame koja nastaje dodirom s drugim predmetom. da nema senki, ne bi postojala lepota.“ (jun’ichiro tanizaki u svom eseju „pohvala senci“ , 1933.)

in the mood for love

“light and shadows are everywhere. but if you don’t pay attention, they never belong to you.” mark lee ping-bing

2009. je izašla knjiga o njemu „a poet of light and shadow“. u knjizi kaže:

film is unknown, uncertain. it’s a chemical reaction. to be frank, it’s a little bit like painting. so if you’re technical skills and experience aren’t up to part, you’ll think that hd (high-definition digital video) is very easy to use. but hd is different. there is a monitor. it shows what you have shot. you’ll know if it’s a little dark in one part and you need to add a bit of light. everything is on the monitor. everything is ok if you have the monitor. all the expectation and the texture is gone. maybe there is a kid who knows about how to play computer games, or is sensitive to color — they can get the job done. but if everything can be changed by computer, then this is not a form of art.“

ne čudi da je radio na filmu o slikaru svetlosti…

“mark is a hunter of beauty, just like some chase butterflies. he looks for the decisive moment when the glow of the sun illuminates a glass facade, when the frog unveils the mountain… i don’t know any cinematographer in the world that is capable of manipulating film with such creative freedom, giving all the labs of the world vertigo.” –gilles bourdos

kao što kaže moto sajta mubi.com:

life id too short for bad films…

 

Оставите коментар

Објављено под Art, movie

X+Q Art

daleki istok je dalek i nepregledan. kao da sam zavukla ruku u vreću bez dna i izvlačim uz ciku i radost jedno, po jedno čudo. tako sam danas naišla na ovaj video iz kine. ne razumeh ni reč, ali osetih duboko. ja znam, ja osećam da sam tamo pored klupe iznad njihovih glava u njihovom ateljeu prepunom buckastih figurica anđela/demona sa likom poput maoovog, kao demiel i cassiel u berlinskoj biblioteci iznad starca homera i ostalih čitača. šaptač sam tih. a možda i oni imaju moć da mene čuju… i mogu čak i ono što anđeli ne mogu, mogu da osetim ukus čaja koji qu guangci posvećeno i sa užitkom pije. bože, kako život može da bude lep i jak! i mek!

 

29 Installation View of Northernmost Country Qu Guangci Solo Exhibition

http://www.xiqiart.com/en/

qu guangci: sculpture is one of the most ancient art forms in the world, even older than painting in some cultures. it is an art of solid form, creating three-dimensional artwork by shaping hard materials. it has a slightly limited form comparing with other art forms because of its practice, which, in particular, demands all-around art skills and commitment to the profession. i always believe that being a sculptor is a spiritual profession that is closest to god, because as a sculptor you are creating and shaping lives, too.  

 

Poster of“Will Things Ever Get Better” joint-exhibition by Xiang Jing and Qu Guangci

slulpture su  alegorični osvrt na kinesku prošlost i kinesku sadašnjost. glinena priča o zabludama i nalaženju smisla. qu guangci je rođen u šangaju 1969. godine i jedan je od najpoznatijih savremenih kineskih skulptora sa internacionalnom karijerom.  izlagao je svoje radove širom sveta, u evropi, aziji i americi.  prekinuo je 2007. svoju univerzitetsku karijeru  i osnovao sa svojom suprugom, takođe umetnicom xiang jing ( www.xiangjingart.com/en/) X + Q art studio 2010. godine.  sada žive i stvaraju u svom prelepom ateljeu u pekingu. na njihovom sajtu videćeš i komercijalnu stranu njihovog rada, od unutrašnje dekoracije za neki so special model jaguara do dekorativnih kućnih i upotrebnih predmeta. očito, ni u kini se ne živi baš easy od čiste umetnosti…

Xiang Jing + Qu Guangci Sculpture Studio,© Zeng Renzhen

 

11 Qu Guangci introduced his works to the visitors

 

Оставите коментар

Објављено под Art