jr / inside out

kada sam bila dete koje nije znalo da čita slova čitala sam oblake. ležala bih na leđima, napolju na brižljivo odabranom mestu,  na mekoj prostirci, ćebetu, čemugod… i gledala. satima i satima strpljivo i radoznalo gledala. dnevno nebo bilo je moj omiljeni bioskop. (noćno je već bilo opasnije, a i morala sam da spavam. jer bila sam dete.) bili su to počeci moje emigracije od svakodnevnog života. od trivijalnosti. ono što nije bilo trivijalno to me je držalo. kao i danas. to je moja mera udaljenosti i bliskosti u odnosu na sve. zato volim ove ljude o kojima pišem.

kada fotografiše ljudske oči, oči običnih ljudi iz svih delova planeta (ovih dana je u napulju sa projektom „indisde out“) , francuski street artist  j r  daje svoje oči da vidiš sav taj inače nevidljiv svet. kakva lepa magija: učiniti da duboko nevidljivo postane duboko vidljivo! a kao i svoje ime, skriva svoje oči. iza tamnih naočara za sunce.  jer, u suštini to što radi,  u svetu kako je ustrojen, ilegalno je. skriveno i otkriveno, vidljivo i nevidljivo, umetnost i život, inside/out… zajedno su.

naples, inside out

kada je 2011. dobio ted priznanje pozvan je da održi govor o spasavanju sveta putem umetnosti. kako je  ozbiljan čovek njegov odgovor je bio da uprkos želji nije u stanju da spasi svet. (sorry dostojevski), pa ne može ni da priča o tome. kada su mu rekli da može da govori i o tome kako njegova umetnost menja svet to je već mogao da prihvati.

rođen je u parizu 1983. od majke tunižanke i oca koji je u francusku došao iz istočne evrope.  voli da izlaže svoje fotografije velikih dimenzija u otvorenom prostoru jer su tako pristupačne ljudima sasvim slobodno. za to  su mu dovoljni zid, merdevine, četke i lepilo. u početku je koristio i sprej da oko fotografija napravi ram, pa kada bi neko odlepio fotografije ramovi sa njegove „izložbe“ bi ostali.

„grad je najbolja galerija koju mogu da zamislim. ne moram nikad da napravim portfolio i predstavim ga u galeriji i ostavim ih da odlučuju da li je moj rad dovoljno dobar da se pokaže ljudima. direktno sam mogao da ga kontrolišem sa ljudima na ulici.“

imao je te svoje izložbe po najboljim lokacijama širom pariza, a sada je ceo svet njegova galerija na otvorenom.

j r  ima snažnu želju da menja svet. njegova umetnost nije autistična, ni egoistična, njega zaista zanimaju drugi ljudi, njihovi životi i ima nameru da im pomogne ne samo na rečima. prošlog leta dok su u riju bile olimpijske igre on je na marginama ovog čudesnog grada,  po favelama provodio vreme sa onima najsiromašnijima. sa jednim od najboljih kuvara na svetu i falintropom massimom botturom i stanovnicima jedne od najzloglasnijih favela moro de providencia  priređivao je gozbe za beskućnike od ostataka hrane koje je dole u gradu posluživana privliegovana.  massimo bottura kaže da je njegov cilj da edukuje ljude kako se od hrane koja se svakodnevno baca mogu nahraniti milioni gladnih i tako im povratiti dostojanstvo. na zidovima kuhinje-projekta bile su uvećene crno-bele fotografije osoblja koje je uradio jr i  mural „tajna večera“ urađen u  otopljenoj čokoladi,  poznatog brazilskog umetnika vika muniza.  „ovi ljudi koji kuvaju za nas – tretiraju nas kao gospodu. mislio sam da sanjam”, rekao je jedan beskućnik . sve vreme su  u favelama bile i njegove fotografije žena čiji su najmiliji ubijeni, projekat „women are heroes“, kao i instalacije koje su, u stvari, skulpture-instalacije sa fotografijama na platnu sportista koji  nisu uspeli da se pojave u riju.

iside out, rio

In this Aug. 14, 2016 photo, workers sit in the gourmet soup kitchen Refettorio Gastromotiva in Rio de Janeiro, Brazil. Using leftover ingredients from Olymp...

kitchen refettorio gastromotiva in rio de janeiro, ap photo /silvia izquierdo

Резултат слика за jr massimo bottura

jr artist, massimo bottura and vik muniz 

rio, olimpijske igre 2016

gde sve nije bio sa svojim fotografijama (zapravo on ljude fotografiše na licu mesta)… stigao je i do večito sukobljenih palestinaca i izraelaca. njihove portrete stavio je jedne pored drugih u okviru projekta „face 2 face“.

„lepimo portrete – oba portreta na ulicama na prepunoj pijaci. ljudi nam prilaze i počinju da pitaju, „šta radite ovde?“ „o, pa radimo jedan umetnički projekat i lepimo lica izraelaca i palestinaca koji rade isti posao. ovo ovde su dva vozača taksija.“ onda bi uvek usledila tišina. „misliš, lepite lice izraelca – njegovo lice ovde?“ „pa, da, da, to je deo projekta.“ uvek bih napravio pauzu, a onda bismo ih upitali, „pa, možete li mi reći ko je ko?“ većina nije znala da kaže. čak smo lepili na izraelske vojne kule i ništa se nije desilo. kada zalepite sliku, to je samo papir i lepak. ljudi mogu da ga pocepaju, da se potpišu, da piške na njih – neki su previsoko, slažem se – ali ljudi na ulici su kustosi. kiša i vetar će ih svakako skinuti. nije im suđeno da ostanu. ali tačno četiri godine kasnije, većina fotografija je još uvek tamo. projekat „licem u lice“ je pokazao da je moguće ono za šta smo mislili da nije – i znate šta, čak je i lako. „na bliskom istoku, doživeo sam svoj rad u mestima koja nemaju mnogo muzeja. stoga je taj pravac na ulici bio prilično zanimljiv. odlučio sam da odem dalje u tom pravcu i odem u mesta gde uopšte nema muzeja. kada odete u ta društva u razvoju, žene su stubovi tih zajednica, ali muškarci su i dalje ti koji vladaju ulicama. bili smo inspirisani da uradimo projekat gde bi muškarci odali počast ženama tako što bi lepili njihove fotke. projekat sam nazvao „žene su heroji“. kada sam slušao sve priče na svim kontinentima na kojima sam bio, nisam uvek mogao da razumem složene okolnosti njihovog konflikta, samo sam posmatrao. ponekad nije bilo reči, nikakvih rečenica, samo suze. samo sam ih fotografisao i zalepio.“ (jr artist)

mogu da razumem kako je osvojio poverenje i naklonost jedne agnes varde. uskoro će njihov zajednički film „visages villages“  biti prikazan na 70. kanskom filmskom festivalu. da bi mogao da radiš to što on radi moraš da imaš  ogromnu naklonost za ljude.  ovo što on radi je mnogo više od angažovane umetnosti. on je toliko šarmantan i iskren u svemu što rade, pa nije čudo što mu ljudi, od poznatih do anonimnih uzvraćaju tu naklonost. meni je toliko dirljiv način na koji se agnes varda odnosi prema njemu i sa koliko je entuzijazma ušla u projekte sa njime. i sa koliko respekta se on odnosi prema njoj. u svetu u kome se skoro ništa više ne repsektuje to greje dušu… i vodi u nemoguće.

„nedavno sam započeo projekat javne umetnosti gde više ne koristim svoj rad. koristim man raya, helen levitt, giacomettija, radove drugih. danas nije bitno da li je fotka vaša ili ne. važno je ono što radite sa tim slikama poruka koju ostavljate kad lepite. na primer, zalepio sam fotku minareta u švajcarskoj, nekoliko nedelja pošto je izglasana zabrana minareta u zemlji.(…) na neke načine, umetnost može da promeni svet. ona ne treba da ga menja, da menja praktične stvari, nego da menja percepciju. umetnost može da promeni način na koji vidimo svet. može da stvori analogiju. zapravo, činjenica da ne može da promeni stvari čini je neutralnim mestom za razmene i diskusije i onda vam daje mogućnost da promenite svet.“

Резултат слика за jr artist agnes varda visages

agnes varda & jr artist

4 коментара

Објављено под Art, food, photography

the sun always shines on tv

pišem kada sam inspirisana. a nekada sam toliko inspirisana da sam gora od buridanovog magarca. ne da se dvoumim između dva plasta sena, nego je to more plastova, svuda oko mene. i dobro što je tako. to znači da za ovaj svet ima nade. u mnoštvu gluposti i beščašća i dalje ima lepote i pameti… a ne mislim da su mi kriterijumi niski i da me je baš lako oduševiti…

morten traavik & laibach, photo: daniel miller

o ovom čoveku koji je drugi morten na celom svetu za koga znam (prvi je morten harket)  već duže vreme nameravam da pišem, ali stalno imam osećaj da ću nešto važno da izostavim.

kako je dobro što ljudi kao što je on postoje. neukalupljeni, van krda, lučonoše slobode i smelosti, autentični.

morten traavik (1971.) je reditelj i konceptualni umetnik iz norveške. kao i laibach istražuje totalitarnu estetiku i simbole. i nalazi ih na raznim mestima. od severne koreje do svoje zemlje, rock koncerata, fudbalskih stadiona…

prvi put sam čula za njega kada je režirao spot za the whistleblowers“ grupe laibach. on je čovek koji je laibach odveo u severnu koreju i o toj poseti snimio film liberation day (koautor je ugis olte iz latvije).

slavoj žižek je ovom filmu je rekao:

„laibach u severnoj koreji je, rekao bih, najfascinantniji kulturni, ideološki i politički događaj 21. stoleća.“

laibach je svakako jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih pojava u savremenom svetu, pa je logično da me je zainteresovao i traavikov rad. što sam starija interesuju me intriginatne stvari koje izazivaju tektonske poremećaje ili čisti zen. za ostalo nemam ni volje, ni snage. nemam više vremena, što bi rekla desanka. 🙂  i nije to loše. lišavaš sebe bespotrebnosti.

„jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost – na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe. u „zimskom danu“ pišem o nekom poput rusoa… mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod…“ (pessoa, heteronimi)

njegov umetnički rad i aktivizam je i glavna (možda i jedina) spona između zapadnog sveta i severne koreje danas. a njegovo viđenje nije sterilno, predvidivo, crno-belo. sam kaže da prikazuje severnu koreju nijansiranije nego zapadni mediji. o ljudima u ovoj zemlji piše da su otvoreni, topli, nalik drugim ljudima na ovom svetu više nego što smo skloni da pomislimo,  a da svoju zemlju poznaju jednako malo koliko i ostatak sveta. ima već nekoliko zanimljivih projekata iz te zemlje. nekada mu ide lakše, nekada teže.  u severnu koreju je prvi put otišao sa disco kuglom, a evo sada ima i taj film „liberation day“ koji je počeo da živi svoj život po festivalima. jedan od projekata je i onaj u kojem mladi muzičari iz severne koreje sviraju na harmonikama stvari mortenovih zemljaka, grupe onog prvog mortena,  iz „a-ha“.

pozorišnu režiju je studirao u rusiji i švedskoj. već godinama organizuje takmičenja u izboru miss mina, lepotica amputiranih udova, nastradalih od nagaznih mina u angoli i kambodži. takmičenje koje je, predvidivo, naišlo na nerazumevanje. između ostalog, zameraju mu seksizam, ismevanje žrtava… tako to uglavnom vide. nažalost, broj nastradalih na ovaj način u ove dve zemlje isuviše je velik i različiti načini (a morten ne odlazi tamo kao bezosećajni, superiorni čovek iz privilegovane zemlje sa severa evrope ) skretanja pažnje na ovaj problem i prikupljanja pomoći za žrtve (novčane ili u vidu pomagala, a ovi izbori podrazumevaju nabavku pomagala i 1000 američkih dolara) su dobrodošli. a što se tiče seksizma, kritičari neka obrate pažnju na one mainstream izbore lepote…

(ovo je adresa njegovog sajta za one koji žele još više da saznaju o traaviku:

http://www.traavik.info/ )

kada je ugovarao prvu posetu nekog rock banda u severnu koreju pitali su ga zašto baš laibach, evo šta im je rekao (mada, zaista, ko drugi bi bio bolji izbor?) :

„oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina laibacha. kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da laibach nastupa u uniformama i da ih se optužuje da veličaju fašizam, ja sam im rekao: „da, to je istina. no i vas na zapadu upoređuju s fašizmom i u tome su u krivu, zar ne? (…) „sjeverna koreja je tako strano i čudno mjesto ali istovremeno i vrlo spektakularno mjesto kuda netko sa zapada može otići. zato su i zbog samog avanturističkog momenta laibach bili vrlo sretni kad su čuli za nastup u pjongjangu. naravno je tu i ta etička dilema oko toga treba li uopće ići u jednu takvu zemlju kao što je sjeverna koreja. ali to svatko mora odlučiti sam za sebe. laibach je zapravo jedna umjetnička forma koja sadrži mnoge poruke istodobno. stoga mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja s laibachom u sjevernoj koreji, zapravo dobrim dijelom upravo ono što laibach zapravo i jest. i upravo je stoga sam odlazak u sjevernu koreju vrlo „laibachovska“ stvar.“

na pitanje deutsche welle koliko su severna koreja i norveška slične kaže:

„i mi norvežani smo pomalo kao sjevernokorejci. mala smo zemlja. izolirani smo, ne želimo biti dio nekih zajednica poput eu. naravno da je naše društvo otvorenije, ali postoje sličnosti. i da se razumijemo: ja ne vjerujem u norvešku.“

 

///

a počelo je proleće. i raste želja za drumovima. i oblacima. jače se sanja. (samo jako!) patti smith je kupila kuću svog omiljenog pesnika – remboa. ne bih imala ništa protiv da kupim (i brinem o njemu najbolje što mogu) dom nekog od svojih omiljenih pesnika. pessoe ili majakovskog, na primer. mislim, ako je o kupovini reč. i tu postoji bezbroj razlog za i protiv…

„oh arthur arthur. we are in abyssinia aden. making love smoking cigarettes. we kiss. but it’s much more. azure. blue pool. oil slick lake. sensations telescope, animate. crystalline gulf. balls of colored glass exploding. seam of berber tent splitting. openings, open as a cave, open wider, total surrender.“

patti smith, from „dream of rimbaud“

patti_smith_6042-tt-width-604-height-405-attachment_id-6620

a kuda bih da putujem?

rekoh već: ili zen ili tektonski poremećaji.

dakle, ovde:

ili ovde:

13 коментара

Објављено под Art, movie, music, politics, travel

the world is on fire / the beautiful days of aranjuez

da krenem od kraja. the world is on fire:

stvar na kraju  wendersovog filmadivni dani u aranhuezu“ koju izvodi gus black ( (koji je i reditelj, btw).

i reči:

hey hey hey, there’s nothing left to say
the world is on fire and i love you, i love you

hey hey hey, somethings never change
the world is on fire and i love you, i love you

a početak?

na početku je lou reed i „perfect day„:

u sredini je nick cave koji se pojavljuje lično i na klaviru svira „into my arms„:

ja volim wima wendersa. ali, ovo nije njegov najbolji film. u stvari, sva razmišljanja o filmu me vraćaju na to da reda kateb nije bio dobro rešenje…

u ovom filmu-eseju (rađen u 3d tehnologiji) radnja (koja je zapravo odsustvo radnje u smislu akcije)  se odvija u vili sa pogledom koji i smiruje i raspamećuje, vili  u okolini pariza koja je pripadala slavnoj sarah bernhardt. u letnjim danima.  dakle, u prostoru i vremenu nalik na raj. (reda kateb ima crvenu jabuku- direktna asocijacija na raj). spolja gledano reda kateb je stilizovan da liči na petera handkea koji se i lično pojavljuje kroz nekoliko kadrova… i koji je autor komada po kojem je wenders uradio scenario. mislim da bi nick cave bio moj izbor za tu ulogu. on ili neko slične energije bi pojačao film. reda kateb je neubedljiv. i meni čak iritantan. da sam ta žena u filmu (koju btw. igra handkeova supruga sophie semin kojoj je tekst i posvećen i koja ima veoma zanimljivu biografiju, pre nego što je postala glumica masterirala je na pravnom fakultetu i na francuskom institutu za modu u parizu i 3 godine je radila za yamamota! a yamamoto je wendersov blizak prijatelja. yamamoto je juče baš dok sam u bioskopu gledala ovaj wendersov film pokorio ponovo paris na pfw. i tako, sve je na neki način povezano u krug…) ne bih duže od 15 minuta izdržala da sedim naspram njega. ne znam zašto wenders ne bi ponekad pokušao sa markantnijim muškarcima u svojim filmovima… ili čak zašto handke nije handke ( a ne samo baštovan) u ovom filmu? to što je igrani, manje je bitno za ovaj film. on je, ionako, film-esej, pa je mogao da bude nešto između dokumentarnog i igranog…

peter handke osim što se pojavljuje kao baštovan, osim što je scenario filma adaptacija njegove drame, osim što reda kateb podseća vizuelno na njega, pojavljuje se i kao pisac koji stvara ovaj tekst na pisaćoj mašini, pisac kojeg igra jens harzer:

a naslov filma?

 the title of the film was actually taken from a verse from don carlos by schiller: „these beautiful days at aranjuez have come to an end”… (camillo de marco)

 

a ovo je casa del labrador u aranjuezu koje se sophie seća…

photo: javier martin espartosa

na zvaničnom sajtu fimu možeš da pročitaš šta sam wenders kaže o filmu:

http://www.lesbeauxjoursdaranjuez-lefilm.com/en/synopsis

i da, jedna od ključnih stvari u filmu je ovaj džuboks. taj džuboks, muzika, nick cave, ta prelepa kuća, šum vetra kroz granje drveća… eto, toga ću se sećati…

 

hey hey hey, there’s nothing left to say
the world is on fire and i love you, i love you

hey hey hey, somethings never change
the world is on fire and i love you, i love you

 

11 коментара

Објављено под Art, movie, music

nešto očekivano i nešto neočekivano

proleće je (najzad) u vazduhu. miriše na život. na život kakav bi trebalo da bude kada bi sve bilo za pet. d. i ja smo se sinoć vraćale iz bioskopa. šetale i filozofirale. volim da razgovaram sa njom. ona je nepretenciozna, empatična, talentovana za puno stvari… nije površna. i da, mogu bez zadrške da kažem da je dobra osoba. a dobre osobe je teško pronaći, privući, zadržati, naći vremena za njih i one za tebe… posebno sada, u ovim godinama i u ovo vreme nas otuđenih. ljudi. posebno kada ti je već umro neko ko je bio najbolji prijatelj. a tog nekog, tj. tu – najbolju od svih u ovom životu videla  sam danas. na ulici. hodala je ispred mene i s leđa nisam posumnjala, ali kada sam počela da je zaobilazim… profil, kosa, izraz lica… i ukopala sam se u mestu, pa se opet našla iza nje. u jednom momentu desnu ruku je prebacila preko levog ramena da proveri da li  je šal na svom mestu… i šaka, i prsti bili su njeni, i način na koji ih pomera bio je njen… prepoznala bih. uvek.

to je bilo neočekivano, iako je s vremena na vreme vidim. šeta ulicama u telima raznih plavokosih žena hitrog  i radosnog koraka. i uvek ispred mene. sa iste strane ulice. onda samo nestane u gužvi…

očekivano dobar je bio sinoćnji film. gledale smo farhadijevog „trgovačkog putnika“. očekivano, jer bila sam s a s v i m  sigurna da asghar farhadi ne može da napravi loš film. to sam znala još nakon prvog njegovog filma koji sam gledala – „priča o elly“. kao što sam znala i da će da budu maestralni taraneh alidoosti i shahab hosseini, baš kao i u „priči o elly“ što su bili nezaboravni. a kakav je „trgovački putnik„? uronjen u bol.  i u pitanja. jer, moraš da se zapitaš ko si, koji je smisao tvog postojanja i koji je smisao svega oko tebe. jer, ako se ništa od toga ne zapitaš baš si budala. moraš da se zapitaš čak iako slutiš da nećeš skoro ništa uspeti da saznaš, naučiš, rasvetliš…  kakvi smo samo stranci jedni drugima, kakvi smo stranci sebi samima… i moraš da se suočiš sa svojim stvarnim emotivnim stanjem… oči u oči.

(photo by afp) shahab hosseini, taraneh alidoosti i asghar farhadi na kanskom festivalu 2016. 

jutros mi je d. poslala link ka sajtu o ovoj kući, a ja delim link ka videu sa tom čudesnom kućom:

bilo je neočekivano da nešto tako lepo, tako posebno,  nađe se na tako brutalno ružnom mestu kao što je napuštena cementara. ali, u toj napuštenoj cemenatari nedaleko od barcelone arhitekta ricardo bofill je napravio svoj dom, dom za čije stvaranje je pozvao i filozofe, i matematičare, i slikare, i sociologe i pisce. i stvorio prostor sa kojim je duhovno povezan. i preko koga je, uprkos betonu, povezan sa prirodom. udahnuo je budućnost nečemu što je bilo osuđeno na doživotnu (!) prošlost.

kao što neko reče u komentaru na ovaj video: la grande bellezza! ovo bi bila idealna kuća za  sorrentinovog junaka imena jep gambardella. ali, za onog jepa koji je došao k sebi… koji se pronašao. i u toj kući uživa u tišini. i piše drugu knjigu.

la fábrica

još nešto mi je ovih dana neočekivano. jedna knjiga.niče za osobe pod stresom. mislim, ko bi očekivao da mu niče pomogne u borbi protiv stresa?!  na str. 49. stoji ova ničeova rečenica: „onaj dan tokom kojeg nismo nijednom zaplesali treba smatrati izgubljenim“. ni autor ove knjige allan percy nije od ničea očekivao ovakvu preporuku. niče i ples?! percy komentariše ovako:

„obično je neko ko se našao na samom rubu egzistencije upoznao i njene najblistavije trenutke. ples je možda najprirodniji i najtradicionalniji izraz ljudske radosti. u plemenskim zajednicama plesalo se da bi se prizvali duhovi i kiša, ali i da bi se lovci pripremili za lov. savremene studije o terapiji plesom pokazuju da ples u svakom obliku može biti primenjen u različitim vrstama lečenja.“ etc. etc.

o č e k i v a n o   j e  d a   b u d e   n e o č e k i v a n o.

 

Оставите коментар

Објављено под Art, fashion, movie, music

life is life

tužno je što sam za prozno delo ovog čoveka (a bio je ne samo književnik, nego još svašta) saznala slučajno. da, slučajno sam naletela na njegovu knjigu „slučajna otkrića“. njegovo ime je milan kašanin, a ovo sve oko mene je crno-beli svijet

tužno je jer je taj čovek izuzetno pisao. i jer je na i mnoge druge načine zadužio našu kulturu, ali odavno svet više nije mesto gde bi tako nešto bilo važno. kvalitet nije mera stvari, nego la-la-la (land and etc.).

ta knjiga odavno već ne može da se kupi i moraću ovu pozajmljenu iz biblioteke da fotokopiram, skeniram. ili ukradem. 🙂

nadam se da ćeš izguglati da vidiš ko je bio milan kašanin. a mi… uspeli smo da obesmislimo ono što je radio sa velikim žarom, slike koje je on nabavljao za ovu zemlju ne mogu ni da se vide. muzeji su postali mauzoleji, zapečaćeni za poglede.

u „slučajnim otkrićima“ milan kašanin kaže:

„šta sve nisam pretrpeo, čega se sve nisam odrekao, šta izgubio, a još nisam iznemogao i još uvek više žalim ljude nego što ih prezirem ili mrzim. čim nesreća ostane za mnom i čim me prođe bol, ja ga predam zaboravu i, ponesen, pođem u susret nečem, ne znam čemu, samo svaki put nečem lepšem od onoga što je bilo. (…)  ja zaboravljam zlo ne zbog toga što ga ne priznajem, nego što ne mogu s njim da živim. (…) bez zadivljenosti nad velikim, bez otkrivanja nepoznatog, bez prizivanja neočekivanog, bez radosti od susreta s poznatim i dragim, ja ne bih mogao ni umeo da živim. jeste da je mrak nad gradom i u mojoj sobi, ali u meni nije. nikada tako kao sad, po propasti kuće u kojoj sam proveo bezbroj malih i velikih dana, i po prestanku kiše nad vrtom koje nije bilo, nisam znao koliko života ima na zemlji i koliko ih ima u meni. za celog svog veka, najviše se sam voleo ono čega nema.“

eto takav je bio čovek milan kašanin…

jutros sam videla da je mladi kineski fotograf, pesnik i provokator (29 godina) ren hang pronađen mrtav u berlinu. neki mediji prenose da je reč o samoubistvu. boleo ga je svet u kojem je živeo. boleo ga je sukob sa svojom zemljom. u pesmi „my depression“ tačno je nacrtao kako je video svoj život:

life is indeed a

precious gift

but i often feel

it seems to send the wrong man

http://www.renhang.org

任航

njegov životopis u par reči izgledao bi ovako: rođen u kini 1987. samouk postao jedan od najznačajnijih savremenih fotografa. više puta bio hapšen u kini. ono što je radio u toj zemlji se zvanično vodi kao pornografija. (zanimljivo da ono što je najveća pornografija u svetu u kome živimo nikada se ne tretira kao takvo…) izlagao širom sveta, a u svojoj zemlji zabranjivan. podjedanko cenzurisan i hvaljen. bol ga je doveo do depresije. btw. u posledjih 15 godina stopa samoubistava u kini je porasla za 60% i samom su svetskom vrhu po broju samoubistava.

znaš, susan cain u knjizi „tihi ljudi“ iznosi neke sasvim zastrašujuće stvari o našem svetu. i to ne od danas. kako je sve ovo oko nas dobro smišljeno i izrežirano s predumišljajem. i pitam se kako onda osetljivi, tihi ljudi, da opstanu. svet je podešen po meri kapitala i po meri krugova moći. pogledaj i u vrtićima je kult utopljavanja individualnosti u kolektiv, forsira se grupni rad u svemu i svačemu, traže se samo timski igrači. zamišljam kako bi se npr.  tesla uklopio u timski duh…  susan navodi da je još četrdesetih godina 20. veka dekan harvarda izjavio da bi ovaj prestižni univerzitet trebalo da odbija „osetljive, neurotične“  tipove i „prekomerno intelektualno stimulisane“ u korist momaka koji ispoljavaju „zdravu ekstrovertnost“… pa, ren hang nije bio takav momak. osim na harvardu, takvi nisu poželjni nigde na planeti zemlji.

Оставите коментар

Објављено под Art, books, photography, politics

I wah-wah-wah-wah-wonder

znaš, kada čitam japanske priče dešavaju mi se lepe slučajnosti. na primer ova: pre neki dan, jedan od onih blagoslovenih, neradnih, čitam murakamijevu priču „yesterday“ iz zbirke „muškarci bez žene“ i usred priče onaj koji je iz kobea, iz ašije, i koji je prvo lice jednine u priči, izlazi u susret čudnoj želji svog prijatelja koji je rođen u tokiju, ali savršeno govori dijalekt kansaija kako bi na miru mogao da navija za omiljene hanšin tajgerse. čudna želja bila je da izađe sa njegovom devojkom. prvo lice jednine nevoljko je izvodi. u bioskopu gledaju woody allenov film „manhattan„. i sada na scenu stupa moja lepa slučajnost: ja multitasking woman vrtim kanale, odmah po završetku priče, i… na jednom od kanala ide „manhattan“! baš kao što mi je prošle subote dok sam gledala wendersov film „tokyo-ga“ stigao zahtev za prijateljstvo od jednog japanskog kompozitora. kompozitora čiji je ozu omiljeni reditelj, a koji je u kamakuri (50 km od tokija, ozu je tamo živeo) imao prilike da upozna wendersa…

tokyoga

tokyo-ga, wim wenders

lepe stvari se dešavaju i kada ne postoji (ili je ne primećuješ) slučajnost. juče mi je na fb iskočila objava da će u martu (10. mart, austin, texas, na sxsw festivalu) biti premijera najnovijeg malickovog filma „song to song“ i , evo, ne mogu da prestanem da gledam prvi trailer za taj film. i da slušam „runaway“  del shannona. u filmu igraju: ryan gosling (i peva!), michael fassbender, natalie portman, rooney mara, christian bale, val kilmer, ali i patti smith, lykke li, black lips, iggy pop, red hot chili peppers, florence and the machine, john lydon… ne mogu da dočekam! puna poverenja u sve što malick napravi. baš sve. svaki kadar.

we thought we could just live from song to song, kiss to kiss… (rooney mara u „song to song“)

dok čekam „song to song“ uživam u ponovnom gledanju „to the wonder„. volim te reči iznutra, volim spori ritam, volim fotografije svetla kroz prste, svetla kroz krošnje drveća, volim šum trave, lavež pasa u tihim ulicama, volim muziku, volim što svi u filmu govore na svojim maternjim jezicima…

postoji scena u kojoj mlada italijanka kaže:

„život je san. u snu ne možeš da praviš greške. u snu možeš da budeš šta god hoćeš. bilo šta. ti si mali sanjar. treba da letiš.“

kada je bio prvi neradni išli smo da gledamo konje. konje koji jure. konje koji su zatvoreni. konje koji se igraju. konje sa tužnim, velikim očima. i malick je strelac. pola čovek, pola konj.

samo držim otvorene oči i gledam. bez želje da bilo šta dokažem.

volela bih da sam konj.

2 коментара

Објављено под Art, books, movie, music, photography

o deljenju

mišljenja sam da bi čovek ono što zna trebalo da podeli sa drugima, pa da nam svima bude bolje. malo makar. bolje. jer… nikada ne znaš kome bi ono što ti znaš moglo da pomogne. ovih dana sam čitala knjigu japanskog mladog čoveka (rođen je 1992. ) obolelog od autizma koji je u svojoj trinaestoj godini napisao ovu jedinstvenu, insajdersku knjigu u kojoj nam otkriva iz prve ruke kako je biti autističan. taj mladi čovek zove se naoki higašida, a knjiga je „zašto skačem“ i kod nas ju je objavila „laguna“. država bi trebalo ovu knjigu besplatno da deli svim roditeljima koji imaju decu obolelu od autizma. ova knjiga će im pomoći da shvate svoje decu i njihove potrebe. lajtmotiv knjige je njegova molba da ne odustajemo od njih. naoki kaže na jednom mestu: „jednostavno smo takvi. samostalno naprosto ne umemo da obavimo nešto isto kao vi. ali, kao i svi ostali, i mi želimo da damo sve od sebe. kada primetimo da ste odustali od nas, osećamo se bedno. zato vas molim da nastavite da nam pomažete, do samog kraja.

piteš se, verovatno, kako je naoki uopšte uspeo da napiše knjigu. zahvaljujući ambicioznoj nastavnici, posvećenoj majci i svojoj velikoj želji da se izrazi naučio je da sriče reči na tablici sa slovima. pokazuje slova na tablici da bi sricao reči koje njegov pomagač zapisuje. ima i svoj blog.

često, dok sam učio ovaj postupak, osetio bih se sasvim poraženim. ali naposletku, stigao sam do tačke kada sam mogao sam da pokazujem slova. snage da istrajem u tome davala mi je sledeća misao: da bih živeo svoj život kao ljudsko biće, nema ničeg važnijeg od sposobnosti da se izražavam. tako da se za mene abecedna tablica ne svodi samo na sastavljanje rečenica: ona mi omogućava da prenesem drugima ono što želim i što mi je potrebno da razumeju.“ 

zašto skačem

naoki-higashida-autism-japan-the-reason-i-jump

naoki higashida

štošta sam otkrila i na internetu, samo što je stvar diskusije šta je kome bitno. ali, čak i kada ti se učini da je nešto zanimljivo, korisno samo tebi i nikom više sasvim je izvesno da bi to moglo da obraduje i još nekog. radi se o aplikaciji za mobilne telefone hoteltonight. ona je last minute ponuda hotela. zatekao si se u nekom gradu, a nemaš rezervisan hotel (naravno, uz pretpostavku da imaš money money money) više nije problem. pri tom u njihovoj ponudi nisu neki šklj hoteli, ali ne i preskupi. a imaju i blog.

Here’s how Elaine Daneshrad of Fashion Laine used HT for a recent last-minute stay in NYC. Inspired to book a great stay for yourself? Download the app to get started. Have an amazing HotelTonight experience? Shoot it on over to us at...

hudson hotel. nyc, na 5 minuta od central parka

http://hudson-new-york-central-park.new-york-hotels-ny.com/

treća stvar koju ću podeliti sa tobom ako kao ja voliš (voliš? obožavaš!) avangardnu umetnost je ubuweb lokacija na internetu. na početnoj stranici piše: all avant-garde. all the time.

iza ovog cyber kofera punog avangradnog blaga stoji pesnik keneth goldsmith. u julu 2013. bio je gost naše zemlje i govorio je o ne-kreativnom pisanju. btw, on je prvi pesnik laureat moma muzeja iz nyc. keneth kaže:

it’s amazing to me that ubuweb, after fifteen years, is still going. run with no money, ubu has succeeded by breaking all the rules, by going about things the wrong way. ubuweb can be construed as the robin hood of the avant-garde, but instead of taking from one and giving to the other, we feel that in the end, we’re giving to all. ubuweb is as much about the legal and social ramifications of its self-created distribution and archiving system as it is about the content hosted on the site. in a sense, the content takes care of itself; but keeping it up there has proved to be a trickier proposition. the socio-political maintenance of keeping free server space with unlimited bandwidth is a complicated dance, often interfered with by darts thrown at us by individuals calling foul-play on copyright infringement. undeterred, we keep on: after fifteen years, we’re still going strong. we’re lab rats under a microscope: in exchange for the big-ticket bandwidth, we’ve consented to be objects of university research in the ideology and practice of radical distribution.

but by the time you read this, ubuweb may be gone. cobbled together, operating on no money and an all-volunteer staff, ubuweb has become the unlikely definitive source for all things avant-garde on the internet. never meant to be a permanent archive, ubu could vanish for any number of reasons: our isp pulls the plug, our university support dries up, or we simply grow tired of it. acquisition by a larger entity is impossible: nothing is for sale. we don’t touch money. in fact, what we host has never made money. instead, the site is filled with the detritus and ephemera of great artists—the music of jean dubuffet, the poetry of dan graham, julian schnabel’s country music, the punk rock of martin kippenberger, the diaries of john lennon, the rants of karen finley, and pop songs by joseph beuys—all of which was originally put out in tiny editions and vanished quickly.  (ubuweb)

ovo dole je kenneth goldsmith…

„naše impresivno digitalno okruženje  zahteva nove odgovore pisaca. šta to znači biti pesnik u eri interneta? ova dva  pokreta, flarf i konceptualno pisanje, svaki formiran tokom poslednjih pet  godina, direktna su istraživanja u tom pravcu. i ma kako različiti bili, imaju  iznenađujuće slična rešenja. kao prvo, identitet je za grabljenje. zašto  koristiti svoje reči kada se možeš isto tako dobro izraziti koristeći tuđe  reči? a ako vaš identitet nije vaš, onda se i iskrenost mora izbaciti takođe.  materijalnost dolazi u prvi plan: čini se da količina reči više utiče na pesmu  od samog njihovog značenja. potrošljivost, fluidnost, i reciklaža: postoji  osećaj da reči nisu predviđene da traju zauvek. danas su one zalepljene na  stranicu, ali sutra se mogu ponovo pojaviti kao facebook fenomeni. napraviti  fuziju avangardnih impulsa prošlog veka sa tehnologijama današnjice, sve ove  strategije predlažu prošireno polje za poeziju dvadeset prvog veka. ovo novo  pisanje nije isključivo vezano među stranicama knjige, ono se stalno oblikuje  od štampane stranice ka web stranici, od galerijskog prostora ka naučnoj  laboratoriji, od društvenih prostora za čitanje poezije ka društvenim  prostorima blogova. to je poetika fluksa, koja proslavlja nestabilnosti i  neizvesnosti. “ (flarf je dionis. konceptualno pisanje je apolon – kenneth goldsmith

eto, toliko od mene. za sada.

 

1 коментар

Објављено под Art, books, travel